петак, јул 19, 2024

ETIKA I DIPLE Šta zaokružiti

Slične objave

Podeli

Dragan Banjac

Dragan Banjac (Foto: Božidar Petrović/Borba)

Profesor Miloš N. Đurić (1892-1967) svojevremeno je odbio da potpiše Proglas srpskih intelektualaca kojim se ovi priklanjaju okupatoru, odnosno priznaju Treći rajh. Na pitanje jednog profesora muzičkih veština (muzike/svirke) zašto to ne učini (“Hitler će nas da poštedi, učeni smo ljudi”) stari etičar mu je rekao: Lako je tebi. Tebi je lakše da to potpišeš nego meni. Kako je meni lakše, upitao ga je kolega. Ti sviraš u diple a ja predajem etiku, rekao mu je Đurić. Diplaši su, ispostavilo se, često bili kvarna roba i priklanjali se neetičnostima, a nešto svežiji primer je da su se, neki odmah neki malo docnije pošto bi napravili računicu, kako je govorio Nebojša Popov, uprezali u ratna kola Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja…

Profesor Žarko Korać se javio Portalu Forum, podsećajući da je u pitanju Apel srpskom narodu, objavljen u listu Novo vreme 13. avgusta 1941. godine u kome je “javno osuđen komunistički ustanak u okupiranoj Srbiji i narod poziva na poštovanje okupatorskog reda i mira. Autor apela bio je Velibor Jonić, komesar prosvete u komesarskoj upravi Milana Aćimovića. (Faksimil Apela u prilogu)

Apel srpskom narodu (Foto: Vikipedija)

Podsećanje samo na prvo gledanje nema kopču s našom sadašnjom situcijom i baš nikakvu sa ovih dana aktuelnim potpisivanjem ProGlas-a srpskih intelektualaca, poznatih i priznatih faca koje drmusaju uspavane birače. Reč je, jednostavno, o prevrtljivcima ali i o poslovičnoj želji da ne razmišljamo – koga biramo.

U nekim društvima, koja obično zovemo demokratskim i, svakako, zrelijim od našeg, građani dobro promisle kome daju poverenje. Desi se i takvim društvima da omanu, ali odmah potom sledi kazna i poverenje rđavom vođstvu se uskraćuje. Kod nas je to drukčije. Valjda se nadamo da će da se poprave i tako se nebrojeno puta bira drznik (Slobodan Milošević), dva puta trupac (B.T.), posldnjeg (A. V.) da ne pominjem, jer za njega ne postoji (loš) adekvatan izraz.

Šta je to u biću našeg čoveka koji ne može da primeni onu narodnu: ako me jednom nasamariš – kriv si, ali ako to uradiš ponovo – ne brini, krivica je moja.

Pogledajmo skorašnju izbornu povest. Početkom marta 2012. godine birači su odlučivali između devetnaest stranaka i koalicija: SNS, SNS-PUPC-JS, DSS, LDP, Saveza vojvođanskih Mađara, SRS,, URS (Mlađan Dinkić), DS, Dveri, SDA, Boris Tadić (Nova DS, Zeleni, LSV, Zajedno za Srbiju, VMDK, Zajedno za Vojvodinu i Demokratska levica Roma), Treća Srbija, Crnogorska partija, Lista nacionalnih zajednica, Dosta je bilo, Koalicija građana svih naroda i narodnosti (RDS-SDS), Patriotski front, Ruska stranka i Partija za demokratsko delovanje Rize Halimija. Listića 6.767.324 na 33 jezičke varijante, birališta 8.262, Kosovo 90, u inostranstvu 20 u 35 država.

Od 6.728.170 birača izašlo je 53,12 odsto koji su rekli svoje: SNS 1.736.920 (48,35 odsto) i 158 klupa u parlamentu. Drugi na listi – SPS 484.607 glasova (13,49 odsto) i 44 poslanička mesta.

Razboritima dosta. Tada je, kao što se govorilo posle turskog poraza pod Bečom, pukao kolan svečevoj kobili i kola su otišla nizbrdo. Ali da vidimo još neke cifre. Vojislav Koštunica se nije domogao cenzusa 152.436 glasova, 4,24%), Čedomir Jovanović takođe (120.879, 3,36%), SVM (75.294, 2,10, ali kao manjina šest poslaničkih mesta), Vojislav Šešelj (72.303, 2,01%9, Mlađan Dinkić (169.167, 3,04%). Dragan Đilas je prešao limit (216.634, 6,03%) i iskamčio 19 poslaničnih mesta, Boško Obradović (128.458, 3,58%), Sulejman Ugljanin (35.157, 0,98%) tri poslanika, Boris Tadić je sa sedam stranaka imao 204.767 glasova (5,70%) i 18 mandata. Ostali (Treća Srbija, Crnogorska partija, Lista nacionalnih zajednica, Dosta je bilo, Koalicija građana svih naroda…, Patriotski front, Ruska stranka) su dobili mrvice ali je Riza Halimi sa 24.301 glasom (0,68%) osvojio dve klupe u Narodnoj skupštini.

Saziv parlamenta izgledao je ovako: SNS i “pobratimi” 158 poslanika, SPS 44, DS 19, Tadićevi 18, SVM 6, Ugljanin 3 i 2 poslanika za stranku Rize Halimija. Saberimo sada Vučićeve i Dačićeve i videćemo kakva je to većina. Od 6.728.170 birača izašlo je nešto više od pola upisanih (53,12%), i građani su im dali 61,84%, odnosno 2.221.527 glasova.

Srbija je definitivno potonula u mrak. Umesto da budu kažnjeni grešnici su nagrađeni. Miloševićeva, Šešeljeva (i Draškovićeva!) politika je ponovo na astalu, karte su razvijene,  tuđe teritorije se merkaju. Tada je malo ko slutio da će jedna julovska protuva nekoliko godina kasnije, iako špijun druge države, da se šeta s jedne na drugu visoku funkciju i glasno zagovara srpski svet, glupost planetarnih razmera. Manjina je bila svesna da je Srbija od sveta bila kažnjena zbog politike za koju se zalagala i za ratove koje je počinjala (i redom ih gubila), ali većina je upravo za to nagrađena od birača i na tome dograbila najviše pozicije u zemlji.

Često se govori da je i na svetskoj sceni manjak pravih lidera, da nema više političara tipa De Gola i Vili Branta, ali mi prednjačimo u osrednjostima. U drugom krugu predsedničkih izbora (20. maja 2020) Borisa Tadića koji, istini za volju, za dva mandata nije ništa uradio, pobeđuje četnički vojvoda Tomislav Nikolić. Podsećanja radi Boris koji će ostati upamćen tek po stalnom ponavljanju “ja kao predsednik Srbije” dobio je 1.481.952 (47,31%), a vojvoda Nikolić 1.552.063 odnosno 49,54 odsto.

Četiri godine kasnije (24. aprila 2016) SNS nije ponovila uspeh sa prethodnih izbora ali daleko od toga da je kažnjena od birača. Vučić umesto 158 (od RIK-e 162) osvaja tek 98 poslaničkih mesta, SPS umesto 44 (RIK 45) sada ima 23 poslanika i za većinu im je potrebno samo pet prirepaka ili preletača. Trend nagrađivanja rđavih političkih delatnika se nastavlja. Iako ga je solidno ugrozio Saša Janković (16,36% i 597.728 glasova) Aleksandar Vučić je bio ubedljiv sa 55,08 odsto i 2.012.788 glasova.

Na predsedničkim izborima u Francuskoj (23. aprila 2017) u prvom krugu Emanuel Makron dobija 23,9%, a Mari Le Pen (francuska verzija Vojislava Šešelja) 21,4%, ali Francuzi su dve nedelje kasnije (7. maja) odlučili da fašizam sklone u ropotarnicu. Makron dobija (AFP) između 65,5-66,1 procenat, a Le Pen 33,9-34,5 odsto. Francuzi, naravno, nisu Srbi koji  nastavljaju po svome, u korist sopstvene štete.

Šta nas čeka 17 decembra? Hoće li svetina ponukana strahovitom propagandom najgore vlasti u istoriji ove zemlje konačno da kazni one koji su Srbiju iz Evrope “prevukli” u evroazijsku zonu, uz Rusiju i Kinu. Predsednik naše zemlje svakoga zove “prijateljem”, bilo da je u pitanju predsednik Francuske, nemački kancelar, predsednik SAD, Mađarske, Turske… Za Vladimira Vladimiroviča Putina najradije bi rekao da mu je brat, za kineskog predsednika takođe. A kad ode među lidere sedi u šaragama, kao na priloženoj fotografiji.

U ponudi ništa posebno primamljivo. Vlast bi da pobedi i da se ništa ne dešava, a među nazovi opozicijom postoje najmanje dve fele. Jedna je desna – nacionalšovinisti, antievropejci, anzizapadnjaci, proruska agentura, koja bi i da ratuje ako drukčije ne može da vrati Kosovo u okvire granica Srbije. Druga je, kobajagi evropska, ali ima nekakve “crvene linije” što, uprišćeno, znači – ništa od Evrope, od nemešanja u unutrašnje stvari susednih zemalja i naravno Kosovo je – prema važećem Ustavu – Srbija.

Srećom, postoji i jedna grupacija koja je za Evropu. Ta stara dama davno se ujedinila u Uniju, zajednicu gde Srbija pripada ne samo geografski nego i mentalno. Oni se, osim za evropske vrednosti, zalažu i da se uvažava stručnosti, da se prekine sa praksom da podobni stranački, polupismeni poslušnici (keramičar za ministra, vlasnika pečenjare za direktora EPS…) dobijaju funkcije tamo gde su potrebni menadžeri.

Vladimir Kovačević (Nova D2 – Da se struka pita) uporno objašnjava da je jedno biti dobar profesor “koji objašnjava tuđe znanje, a sasvim druga stvar – kako da se to primeni u praksi”. Uz Nemanju Miloševića (politička organizacija Glas) i Đorđa Žujovića (Libdem) motor ove grupacije uz Kovačevića je predsednik Građanskog demokratskog foruma Zoran Vuletić.

Sve smo već probali, nacionalizam, mržnju, ratove… Na iskustvu se uči ali je “naajskuplje” ako ga steknemo na svojoj koži.

Razmislite. Građanska, proevropska opcija rešava srpske nevolje.