Ivan Srdanović
Sudeći po novinskim naslovima pregurali smo još jednu apokalipsu! Sva je sreća da je stigla jesen pa će i vesti o suši, paklenim vrućinama kakve svet još nije video a kamoli doživeo usahnuti.
Vreli letnji dani kao da su hteli da nam svima pokažu koliko je dalekovid bio Ilon Mask kada je zgrožen nestankom kiseonika i cvetanjem raspojasanog ugljen-dioksida rešio da zaradi novac prodajući električne automobile. Jul je bio velikodušan prema sumornim mudarcima koji su svoju filozofiju našli u povratku selu, pravim i istinskim vrednostima koje su se u gradovima izvitoperile i zatrovale.
Svetu su mediji otvorili unutrašnje oči te je počeo da shvata da ga čekaju klimatske promene prouzrokovane, naravno, pogubnim delovanjem gnusnih neoliberanih kapitalista kojima je pohlepa za novcem pomutila svest te uništavaju planetu i seku granu na kojoj sede.
Sreća je čovečanstva da se tom gadluku ima ko usprotiviti. Tu su Putin i Si, tu je BRIKS, tu je Greta koje je okean preplovila jedrenjakom, tu je i Ilon Mask.
Polako ali sigurno se ujedinjuju svi oni koji u civilizaciji vide prokletstvo, u povratku prirodi pročišćenje tela, a u bajkovito zamišljenoj tradiciji spasenje duha.
Ekolozi svih zemalja se ujedinjuju kao nikada do sada, a verske organizacije su tu da aminuju povratku u stara, dobra vremena kada se znalo ko kosi a ko vodu nosi.
Konačno, tu su i opozicionari u malenoj zelenoj Srbiji koji su složno, poput Hobita, ustali protiv svetske pošasti i jasno poručili: Ili Srbija ili Rio Tinto!
Nevolja moje malenkosti je što sam najčešće u misaonoj manjini. Kob suprotstavljanja me prati kao senka te baš onda kada nešto postane svima jasno mene počne neki đavo da izjeda, postavlja neugodna pitanja i podseća na neke davno minule sitnice.
Nekada davno, u osnovnoj školi učili su nas kako biljke koriste CO2 kako bi u procesu fotosinteze vraćale u vazduh kisonik.
Osim toga, ugljen-dioksid je u vazduhu sasvim zanemariv i ima ga mnogo manje od azota (78%) i kiseonika (21%) pa čak i od argona (0,93%). Ako je verovati Vikipediji CO2 se sa svojih 0,034% stiska u promilima sa u kriptonom, helijumom, ksenonom i neonom.
Ako je čovek i njegova najstrašnija izmišljotina (a to svakako nisu verska i nacionalna zatucanost zbog kojih su tokom vekova stradali milioni) već, naravno neoliberalizam i demokratija zatrovao i opropastio severnu hemisferu kako se to onda rupa u ozonskom omotaču (za koji nismo ni znali pre nego što se razjapila nad Antartikom desila baš na jugu? Zar su pastirski predeli Novog Zelanda, pustare Australije i nejaka industrija podsaharske Afrike i Patagonije mogle da budu vinovnici takve katastrofe od koje je čovečanstvo strepelo gotovo kao od nuklearnog rata?
Glas jednog čoveka koji mi je skromno saopštio da je mišljenja kako je za sve kriva strašna erupcija jednog čileanskog vulkana čiji je dim prekrio površinu veličine srednje Evrope bio je tek kap u moru. Isti glas mi je rekao da vulkan Stromboli u toku jedne erupcije u trajanju od sedam dana u atmosferu izbaci više otrovnih gasova u atmosferu od svega što je ljudskom rukom stvoreno i odmah me upozorio da je zbog takvog razmišljanja bio optužen da je plaćenik nafnih kompanija.
Na ovom mestu mislim da vredi da čitaoce podestim da je u svetu u kome se ratovi objašnjavaju cenama nafte takva optužba već i neka vrsta presude i diskvalifikacije. To što i mala deca mogu da preračunaju kako je cena nafte sa svim porezima niža od cena piva ili gaziranih sokova a što ratovi gutaju neverovante novce nikoga nije briga.
Začudo, iako je Milutin Milanković ukazivao na to da ritam klimatskih promena uslovljen događajima kosmičkih razmera svet je odnekud skloniji tome da poveruje Ilonu Masku i njegovoj brizi za očuvanje prirode.
Kao nekada klasna tako se današnja ekološka svest javlja kao opasna pretnja čovečanstvu. Stihija lomi sve pred sobom a glas razuma u njoj vredi koliko i grcanje utopljenika.
Jer upravo je razaranje gradova i povratak selu bio recept za ono što se danas naziva potonućem u mračni srednji vek. Upravo je u ime verskog, plemensko-nacionalnog i ideološkog čistunstva načinjeno najviše zala. Upravo su oni koji su čovečanstvo hteli da vrate u mitsko doba pravde načinili najveće i najstaršnije nepravde.
No, i pored raznih crkava, tirana i poglavica mudrost naših predaka učinila je da se kroz sav taj mrak probijemo do današnjih dana. Opstali smo i, zahvaljujući ne toliko bogu koliko mašinama koje je stvorio onaj najbolji deo čovečanstva, živimo u vremenu kada je na svetu najmanje gladi, bolesti i ratova i kada je ljudski život postao mnogo, mnogo duži.
Šta onda znači povratak prirodi?
Naravno, kao i uvek kada su u pitanju velike ideologije, i današnja ekološka svest je veoma selektivna. Na prvi pogled nasuprot nespornim ekološkim pravednicima stoje ekološki neprijatelji i uništitelji kojima nije do cveća i proleća već do mrkog uglja i mutnih reka. Stvar naizgled jasna kao prozirna voda nekog bistrog planinskog potoka.
Ali, eto, moja malenkost koja dobar deo svog života provodi na Durmitoru primećuje da stvari gledane iz blizine, to jest iz šume oko Crnog jezera i nisu tako jednostavne. Seča šume ili potapanje dela kanjona Tare ili Komarnice radi izgradnje brana je nešto protiv čega svako ko želi da bude prihvaćen u društvu ne sme ni da pisne. A opet, u ime očuvanja iste te prirode, ali i radi turizma koji omogućava tzv „održivi razvoj“ napravljeni su brojni putevi, proširili se kampovi, a planinarske staze pretvorile u prašnjave jaruge kojima za vreme nepogoda teku bujice.
Šuma se ne seče pa je izrasla nebu pod oblake. Na prvih desetak metara u šumama oko Crnog jezera zelenih grana na drveću nema baš kao ni mladica. Iako je očigledno da se šuma bori za sunce i, naravno, u toj borbi drveta sa drvetom propada, svaki turista a naročito onaj pesnički nastrojen reći će vam da je greh seći je. Opstajala je šuma stotinama godina pa će opstati i sada misle oni kao da šuma zna šta radi. Jeste šuma opstajala ali su je nekada ljudi sekli, od nje pravili svoje kolibe i kuće, njome se grejali i od nje pravili raznovrsne alatke.
Da je kanjon Tare potopljen bio bi sačuvaniji za neko buduće vreme nego što se to čini zaštitom finansiranom, gle čuda!, delom novca koji u istom tom kanjonu ostave turisti.
Konačno, Crno jezero kao i izvorište Svrabljeg jezera na Durmitoru u opasnosti je ne od suša i klimatskih promena (koje nesporno postoje) već od vodovoda kojim se hiljade ljudi obilato i katkad nerazumno služi.
Kada se tome doda činjenica da u okolini Crnog jezera nema kanalizacije slika ekološko-turističkog buma i povratka prirodi postaje još zamućenija.
Pričom o Durmitoru sam samo hteo da pokažem kako i na malom prostoru očigledne stvari ne moraju biti jasne.
Šta onda tek reći o Srbiji koja se podelila na one za i one protiv Rio Tinta?
Za sada bi pisac ovih redova rekao da osim tog, svakako značajnog problema, postoje i mnogi drugi o kojima se iz njemu nepoznatih razloga ne govori.
Priobalje mnogih reka i pa i Save i Dunava uglavnom liči na smetlište. Sojenice su zagospodarile obalama te se ni pri niskom vodostaju pešanim obalama više ne može hodati. O mogućnosti da se pored reka po nasipima izgrade biciklističke staze kojima bi se moglo od Beograda stići do Obrenovca, Smedereva, Pančeva ili čak Novog Sada više se ne može ni sanjati.
Đubrišta su na sve strane. Na obodu gotovo svakog sela postoji bar jedno. Seoski ekolozi pale kese i ambalažu, ali ih je nemoguće sasvim uništiti a uzgred ostaju i smradna zgarišta.
Beograd još nije dobio novu deponiju a priča o prečišćavanju otpadnih voda postaje stara kao bajka.
Uostalom, sva priča deluje da je uzaludna i da ma kakva tema bila dovedena u pitanje ona služi samo jednom a to je da se razvrstamo ko je na pravoj strani a ko je protiv naroda i države, ko je naš a ko je njihov, ko je moralno i politički podoban a ko je mrski neprijatelj, ko je Miloš Obilić a ko Vuk Branković i konačno ko je tada kada je bilo gusto na Kosovu polju emitovao više metana i PH čestica a ko manje?
