Svetislav Basara
Prigodom redovne inspekcije portala RT Balkan, za oko mi zapade tekstuljak pompezno naslovljen „Dosije X srpskog Tvitera: Pokret slobodnih lingvista brani Vuka Karadžića od patrijarha Porfirija“ iz pera određene Dragane Savić, pretpostavljam nove nade srbske rusofilije.
Treba li uopšte reći da sam pomenuti tekstuljak označio kao must read. Kako i ne bih? Kako da odolim izazovu da saznam ko su slobodni lingvisti, zašto su se pokrenuli, šta sanjaju, a šta im se događa. Pre nego što pređemo na meritum stvari, reći ću da se, kad god čujem „slobodni ovi, slobodni oni“, setim mog druga iz okoline B. Bašte, zakletog radikala, Slavoljuba, koji je jednom zgodom kunjao za stolom u kafani „Peca“, da bi se – kad je nutricionistkinja na televizoru rekla da su „slobodni radikali opasni po metabolizam“ – prenuo iz sna, lupio rukom o astal i dreknuo „dokad će radikali biti krivi za sve“.
Nije mi, dakle, bilo druge nego da uronim u tekst i da se obavestim za šta su ovoga puta krivi slobodni srpski lingvisti, dalji rođaci slobodnih srpskih radikala, mada se iz naslova moglo naslutiti da su nasrnuli na „srpsku svetinju“.
Brzo se pokazalo da je „pokret slobodnih srpskih lingvista“ u stvari Pokret slobodnih građana; tipično kominternovska ironija, zar ne. No dobro, bili slobodni lingvisti ili građani, nekima od njih se nije svidela Porfirijeva homilija izdeklamovana na Vukovom saboru, pak je neko od njih lansirao tvit sledeće sadržine, citiram: „Prvo, SPC da ne uzima Vuka i Dositeja u usta, kao i danas, i tada je bila protiv njihovog rada“.
Neke stvari su već postale jasnije. Autorica teksta – ili ako joj je draže autor – ne aludira na seriju „Dosije X“, posvećenu paranormalnim fenomenima, nego na Tviter, koji se odnedavno (i vrlo originalno) zove X.
Sad prelazimo na meritum stvari. Autor je u pravu kad kaže da je SPC „bila protiv Vukovog rada“, ali zbog mladosti i neupućenosti ne zna – ne treba da se stidi, to ne zna ni 98% srpske populacije – da je SPC, u tadašnjoj alotropskoj modifikaciji Karlovačke mitropolije, bila u pravu što je bila protiv Vukovog rada. Zašto je bila u pravu, preduga je priča, koga interesuje može se obavestiti u radovima potpisnika ovih redova i dvojice-trojice retkih zverova: slobodnih srpskih lingvista.
Tadašnji mitropolit Stratimirović je dalekovido uočio kuda vodi poprostačenje jezika i svođenje pisma na Morzeovu azbuku, sledstveno je ulagao ogromne napore da osujeti Vuka. Treba li uopšte reći da je džaba krečio.
Potonje alotropske modifikacije SPC su pokušale da zabašure činjenicu da je Vuk Karadžić izdao pravoslavlje i prešao u katoličku veru – cinik bi rekao niti je pravoslavlje šta izgubilo, niti je katoličanstvo dobilo – tako što ga je sahranila u porti Saborne crkve, tik pored Dositeja, koga kaluđeri – kako oni drevni, tako i ovi moderni, društvenomrežni – mrze iz dubine duše.
A evo i zašto, što reko Blic: Dositej je bio naumio da, po uzoru na cara Jozefa II, pozatvara manastire smatrajući ih leglima zatucanosti. Naravno, nije uspeo u naumu. Ako je za utehu, nije uspeo ni Jozef II.
