Svetislav Basara
Dnevnici 1989-1995. takozvanog Đilasa (Milovana, ne Dragana) – čijoj će recenziji čim dočitam knjigu biti posvećena jedna subota, dan za kulturu – dragocen su prilog za istoriju nacionalnih frustracija i budalesanja koja iz njih proizilaze, u stvari – školski primer pičvajza koji izbijaju kad se nacionalnih i državnih poslova (bez ikakvog legitimiteta) dohvate dilberi školovani po marksističkim kružocima, Udbinim mutlacima i Ivinim i Budinim univerzitetima. (Mislim na „Klub književnika“.)
Valja obratiti pažnju da je u vreme pisanja dnevnika nacionalna frustracija bila mnogo, da kažem, teritorijalno proširenija. Čemerne personae dramatis koje zakrabuljene promiču stranicama Đidovih dnevnika nisu bile frustrirane samo „otimanjem našeg Kosova“, Kosovo je tada još bilo „naše“ – nego su – ophrvani nacionalnim frustracijama – udarnički huškale na otimanje povelikih komada teritorija tada još bratskih okolnih republika, pravno utemeljeno istorijskim lupingom Đidovog ahbaba i intimusa Bećkovića, saglasno kome su „srpske zemlje tamo gde su srpski grobovi“.
Kao najinteligentniji u toj ekipi epohalnih tutumraka, pride i potkovan u vojnim stvarima, Đido još 1989. predviđa (i zapisuje) da će Srbija – nastavi li putem kojim ide – „ostati bez Kosova i izgubiti rat“. Drugi po važnosti Đidov ahbab i intimus Ćosić ni da čuje. Kaže – „nas je više“. Đilas opet na dnevnoj bazi odmerava da li je „Dobrica“ skloniji „demokratizmu“ (sic) ili nacionalizmu i uvek nalazi da „demokratizam preteže“.
Valjda zbog tog „pretezenja“ iz nekog mutlaka se lansira predlog da se Ćosić kandiduje za predsednika Srbije, a ako ne Ćosić, onda Bećković. I dan-danas ima tutumraka koji tvrde da bi sve bilo bolje i da bismo živeli duže i srećnije da je Ćosić pobedio na predsedničkim izborima, ja pak kažem da je – iako je bilo nemoguće – bio pravi bingo što se Ćosić nije kandidovao (i pobedio).
Tek bi tada nastala konfuzija. Može se to vama svideti ili ne svideti, ali Milošević i njegov aparat – kao sada Vučić i njegov aparat – bili su jedina organizovana politička snaga u Srbiji. Bilo je vrlo loše. Daleko od toga da je to bilo dobro. Ali bolje nije moglo. Kao što ne može ni danas. To je bio tadašnji kulturološki i civilizacijski domet Srbije. Ovo je današnji.
Šta bi, recimo, bilo, svejedno što nije bilo moguće, da se na vlast uspentrala ondašnja DS, koja je u London poslala delegaciju ne bi li ubedila princa Tomislava Karađorđevića – monarhistu po definiciji – da bude njihov kandidat za predsednika republike.
Princ je demokratsku delegaciju s vrata oterao u pizdu materinu. Možda je pogrešio. A možda i nije. Da je bio malo promućurniji, pa pobedio na izborima – smeh vrabaca iz offa – princ je, budući da srpski predsednici republike imaju ovlašćenja, ladno mogao ukinuti republiku i restaurirati monarhiju. Ali opet bi bio isti qwrz. Poslovi frustracije i rasula i dalje bi ostali u rukama Đilasovih pajtaša, a odnekud se mogao pojaviti i neki Obrenović da kokne Tomislava i tako osveti Aleksandra i Dragu.
(Kurir, 8. marta 2023)
