среда, април 17, 2024

Mizanscen(ario) katastrofe

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Gorčin Stojanović – koga ovom zgodom toplo pozdravljam – prekjuče potegao pa dao (vrlo zanimljiv) intervju Danasu, a Danasova redakcija po antirežimskom algoritmu zapandrčila na naslovnu stranu „izvadak“, citiram: „Režim je pokupio sve gluposti bivših režima u 100 godina“.

Gorčin je 3/4 u pravu. Da je umesto „pokupio sve gluposti“ napisao „rezultat svih gluposti“, a umesto 100 upisao broj 160, bio bi sto posto u pravu. Ali ko danas može sebi priuštiti da bude sto posto u pravu. Vaistinu, izuzetno je glupo aktivno saučestvovati u pripremama, probama i izvršenju streljanja Zorana Ðinđića, ni jedan jedini put se makar simbolično ne „pobuniti“ protiv brljotina i serije paradržavnih udara čika Dobričinog regenta, JexS-a i njegovog kohabitanta, belanovičkog mufljuza, i na kraju očekivati da posle JexS-ovog strmopizda – od koga se rečeni nije oporavio ni posle 13 godina – vlast preuzme neka Džasinda Ardern.

Moja neznatnost je još 2012. napisala da je Visoki Vučić u stvari Visoki Stečajni Upravnik, da je najverovatnije poslednji srpski jaki čovek koji je u stanju da kako-tako drži stvari na kakvom-takvom okupu i da kako-tako održava vitalne funkcije države razvaljene još u osnivanju.

Od tada naovamo, poslovi i dani takozvane bolje Srbije i pseudoopozicije su svakim danom sve više pokazivali koliko sam sve više bivao u pravu, o čemu sam pravovremeno i objektivno obaveštavao javnost i za to dobijao karu u vidu uvaljivanja dubara da „radim za Vučića“, koje su momentalno zamukle čim sam svakom ko bi zaustio da mi to nabije na nos skresavao marš u pizdu materinu (damama) ili puši qwrz (gospodi).

Jedno od mnoštva ovdašnjih paradoksalnosti je to da politički neuporedivo preciznije i bolje misle pozorišni reditelji – Mijač, Romčević, Mladenović, Gorčin – nego drveni politički filozofi, analitičari i profesionalni politički mrsomudi. Znaju valjda šta je mizanscen, pa tako, recimo, Gorčinu nije promaklo da su se Ðilasove lopovske kartonske Terazije, postavljene u prvom činu, u drugom činu pojavile kao Beograd na vodi, s tom razlikom što u BGNV neko bar može stanovati.

Pisac hoće da kaže – to jest da opet džaba kreči – da se, ukoliko se ne popravljaju i održavaju, stvari kvare, a da zlo, ako se ne suzbija, biva sve gore. Ne sećam se da se ijedan svat od beogradskog „imena i ugleda“ u prvom činu usprotivio seriji državnih udara, otimačina imovne i salonskom klerofašizmu belanovičkog mufljuza, ali su se sva beogradska imena i svi ugledi – koristim priliku da ih saborno nabijem na qwrz – žestoko uzibretili kad su u drugom činu na scenu stupili Boškić, Mica Zavetnica.

Interesantna stvar. Malo ko se ibreti nad pokušajem uspona Guzijana Jeremića – finansiranim iz dalekih istočnih zemalja – koji je pet puta toksičniji od Boškića i Mice i koji će – ukoliko se moja predviđanja ostvare, a retko kad omanem – biti sledeći srpski tirjanin. Nemojte misliti da me ta perspektiva brine. Daleko od toga. Klicaću, ako poživim, udri, Guzijane, ruka ti se pozlatila.

(Kurir, 9. marta 2023)