Svetislav Basara
Mučnina čitanja Ðilasovih dnevnika proizilazi iz frustrirajućeg uvida u ogromnost energije koju Ðidovi ahbabi – Kočin „bašibozuk, bagra i brabonjci“ – ulažu u kopanje bezdane provalije u koju će Srbija trčećim korakom upasti, iz koje će u periodu 2000-2003. pokušati da se izvuče i na kraju ponovo ljosnuti.
Lepo se na stranicama Ðidovih dnevnika vidi da je Milošević u suštini samo izvršilac sumašedših zamisli i projekata Dobrice Ćosića. Ćosić se nadao da je privremeni izvršilac prelazno rešenje pre nego on lično zasedne na tron ostvarenja svojih fantazija. Ali, jbg. U toj stvari se Gedžovan (po ko zna koji put) zajebao u računu, jer je Milošević prilagodio metodu Ostapa Ibrahimoviča Bendera, tako da je od tada nadalje glasila: „Ideje vaše, benzin (i pare) moji“.
Drugim, neđilasovskim rečima kazano: čim mu je Ćosić dao ideje i ushteo da podeli plen, Milošević je Ćosiću ukinuo benzin, tj, strmopizdio ga s položaja predsednika SRJ.
Ðilas ne propušta da – ne bez izvesne gorčine – zapiše da je Ćosić, čim je zaseo na satruli jugoslovenski tron, prestao da mu se javlja na telefonske pozive – „da ne bi sebi otežavao položaj“. Zašto bi ga otežao? Zato što Ðilas sve to vreme, iako se zakleo da više neće davati intervjue, daje i kapom i šakom intervjue za strane i domaće medije, po sopstvenom kazivanju „uravnotežene, odmerene“, da ne bi „ugrozio“ izlazak svojih (ranije nepoželjnih) knjiga.
Gde god zaviriš u Ðilasov dnevnik, naletiš na neku „veliku“ reč zapisanu mešavinom komitetskog i svetosavskog vernakulara – izgovorenu zbog neke sitne računice. Ko god da dođe u Ðidov salon, ili je „zabrinut“, ili „užasnut“. Svi su, međutim, saglasni da je momenat takav da „nacionalno mora da prevagne nad demokratskim“.
Istini za volju, Ðilas ne učestvuje u amaterskom rešavanju nacionalnog pitanja, ne prekraja teritorije, ne crta nove mape, štaviše, upozorava ahbabe da stvar neće izaći na dobro, ali šta će sirak tužni bez igde ikoga, jedna slamka među vihorove.
Treba reći da je u tom trenutku i kolektivni Zapad u najmanju ruku glup – ili se majstorski pravi da je glup – koliko i rešavači „nacionalnog pitanja“, koji u nebrojenim razgovorima sa stranim novinarima i na nebrojenim večerama sa ambasadorima pokušavaju da Zapadu uvale muda umesto bubrega.
Epilog za svako (prividno) uvaljeno mudo, kolektivni Zapad je uvaljivao po jedan qwrz. I nastaviće da uvaljuje dok jednog dana – koji sumnjam da će osvanuti – neko u Srbiji ne dokona (i objasni SNiS) da se neki projekti ne mogu ostvariti, ne zato što to ne dopuštaju Vatikan i kolektivni Zapad, nego zato što to ne dopuštaju stvarnost i ona sila koju su stari Grci zvali hybris, koja svakog ko se odvaži na poduhvat koji prevazilazi njegove moći, odalamljuje po pičci. Što se upravo dešava Rusiji, koja je precenila svoje (velike moći), ali koja će se, štagod da bude, ponovo podići zahvaljujući sposobnosti regeneracije. Što sa Srbijom – koja je streljanjem Ðinđića propustila poslednju priliku, uopšte neće biti slučaj. Kao i Tijanića i Ðilasove ahbabe je spaslo to što nisu crnci.
(Kurir, fmozno, 23. marta 2023)
