Piše: Nedim Sejdinović
Priča se kako su nekakvi vanzemaljci-đuskatori, koji su voleli dobar provod, landarali kosmosom i tako stigli do Sunčevog sistema.
Tragali su za ludim žurkama koje se završavaju hepiendom.
Neko im je u beskrajnim daljinama rekao da svakako mimoiđu beogradske splavove, jer na njima mogu naleteti na naprednjačke aktiviste i, u boljem slučaju, fasovati dobre batine.
Stoga su odlučili da se obrate reonskom Bogu, u čijoj nadležnosti se nalazi ovaj deo svemira, za preporuku.
Ko će znati da da dobar savet ako ne on?
Bog im reče: „Da, izbegavajte beogradske splavove, ali vam preporučujem da zapravo mimoiđete i celu Zemlju. Eto, ja pre više od 2.000 godina bio tamo, spavao sa izvesnom Marijom, a oni i dan-danas prave frku oko toga.“
E sada, ne zna se gde su vanzemaljci otišli, da li su se valjano olešili, ali se zato zna šta je bilo mnogo pre bezgrešnog začeća.
Ako mislite na starogrčke filozofe, drevnu Kinu i ostalo, to su opšta mesta koja više nisu u trendu.
Mnogo pre Isusovog rođenja bilo je i dominiralo srbstvo, o čemu su u nas napisane brojne, veoma čitane, rado prepričavane i doštampavane knjige.
Podsetimo da teorija o Srbima kao narodu najstarijem počiva na tri temeljne budalaštine: prva je kvazilingvistika, uz pomoć koje je moguće dokazati šta god se čoveku ćefne – recimo, da je „šaraf“ drevna srpska reč, izvedena od glagola „šarati“, što potvrđuje da su Nemci svoju sklonost ka tehničkim naukama nasledili od svojih predaka sa Balkana.
A ti preci su, naravno, Srbi, koji se nisu niotkud doselili, već su još u doba dinosaurusa živeli na ovom poluostrvu.
Treća stvar na kojem počiva kretenska teorija jeste famozni tzv. srpski kalendar koji seže u vreme od 5.500 godina pre Hrista.
I prema tom kalendaru, mi smo u 7.530 godini, srpskoj.
Elem, o svemu ovome ne bismo pisali da nekom bolidu nije palo na pamet da arhivečnost srbstva i taj famozni kalendar bude zaštitni znak projekta Evropska prestonica kulture (EPK) u Novom Sadu.
Podsetimo, titula EPK osmišljena je da promoviše različitost evropskog kontinenta, kulturne specifičnosti određenog grada ili regije, propagira interkulturalnost, i tako dalje.
I neko se dosetio da je naš kapitalni kulturni prilog čovečanstvu jedna nebuloza, sa kojom se čovek samo ograničeno može šaliti, s obzirom da je ona deo korena zla koje je uzelo ili razjebalo milione života na ovim prostorima.
Tako smo u Novom Sadu, centru multinacionalne Vojvodine, uz đusku na trgovima, evropski i patriotski dočekali srpsku novu 7.530 godinu.
Da nije uhićen, ne bi bilo neobično ni da je u okviru ove vaskolike manifestacije čudotvorno predavanje održao čuveni doktor Dragan Dabić.
Drugi kapitalac kojeg nudimo Evropi, a u okviru EPK, jeste Ljubomir Micić, osnivač pokreta zenitizam (tu negde između dva svetska rata).
Ovaj pesnik i svašta nešto s pravom je interesantan književnim i istoričarima umetnosti, ali njegova novija promovisanja imaju veze sa ideološkom matricom koju je zastupao, a koja korespondira sa nacionalističkim mahnitanjem proteklih decenija.
Zapadni svet je truo, i treba da se ugleda na Balkan, na njegovu prirodnu čistoću, pravednost, ljubav, sreću i veselje.
Red je da svaki Evropljanin razastre šatru u svom dvorištu kada ženi sina i da pritom kalašnjikovom skida zvezde.
Po Miciću, jedini spas za Zapad je varvarska energija srpskog (nat)čoveka, a njegov Barbarogenije danas može biti omnipotentni predsednik Aleksandar Vučić ili Novak Đoković, koji je o jadu ovih dana svojom balkanskom nesputanošću zabavio celi svet.
Ali, hajde da ne budemo maliciozni, pa da primetimo i pozitivne strane novosadskog EPK-projekta.
Obnovljeni su neki delovi grada, otvorena su nova kulturna mesta, privučene su nekakve evropske pare, raja će se zabavljati po koncertima, a možda se neko i smuva na njima…
Pratićete sve to u medijima, ne sumnjam. Ali, postoje tu i neke „sitnice“ o kojima se ćuti.
Ko će recimo da odgovori kako su potrošene silne pare u okviru projekta, ko je tu dobar, a ko nije?
Već je izveštavano o sumnjivim rabotama organizacije koja stoji iza projekta, ali se potom zaćutalo.
Da li će neko postaviti pitanje da li su dobitnici ovog spektakla poslenici bliski gradskim vlastima (od naprednjaka do Lige socijaldemokrata Vojvodine), a da su drugi – ako su uopšte hteli da učestvuju u ovom cirkusu – dobili tek mrvice sa stola?
Da li će grad izaći pred građane sa preciznim finansijskim izveštajem utroška ogromnih domaćih i stranih sredstava nakon završetka ovog projekta?
Jašta će!
Da li su ovim projektom mnogi mladi ljudi u Novom Sadu korumpirani i umrtvljeni?
Potom, da li je nekom čudno to što program EPK, koja je mešavina spektakla i tradicionalizma, izgleda kao da se sve ovo zbiva u uređenoj, demokratskoj zemlji, a ne u autoritarnoj baruštini, sa krvavim nasleđem, i gradu u kojem caruje kriminal i korupcija?
Prestonica kulture kojoj su izvađeni svi zubi.
Đus-đus-đuskaj! Da li neko razmišlja o tome da, i pored silnih novootvorenih „kulturnih stanica“, u Novom Sadu nije moguće pronaći, iznajmiti prostor u kojem će se održavati tribine koje na kritički način progovaraju o našoj stvarnosti? Ima tu još pitanja, ali ćemo se ovde zaustaviti.
Pod urbicidnim naprednjacima Novi Sad je postao nabubrela kasaba, čijim centralnim ulicama odjekuje novokomponovani šund.
Druga raja se sabija po par preostalih normalnih klubova, ili na kućnim žurkama.
Neće tu EPK ništa promeniti, kakva održivost projekta, što je kao cilj! Novootvoreni kulturni prostori će, posle spektakla, ili zvrjati prazni, ili će se u njima s vremena na vreme održavati prigodne patriotske ili komercijalne manifestacije.
Možda će, u svrhu održivosti, neki od njih biti iznajmljeni režimskim ugostiteljima da u njima nastupaju kafanski pevači i pevačice. I tako dalje.
Ali, možda smo u krivu, možda se ove 7530. godine desi nekakvo čudo.
(Danas)
