среда, април 24, 2024

Dani streljanja

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Posle mini-serijala Dani frustracija sledi mini-serijal Dani streljanja Zorana Ðinđića. Pre dvadeset godina danima streljanja su prethodili meseci priprema, tehničkih, tonskih i čitajućih proba, koji su uvrhunili zvaničnom najavom Glavonje Tijanića, koji je rečenicom: „Ako preživi Ðinđić, Srbija neće“ srpskom narodu i senatu saopštio smrtnu presudu.

Posmatrano s famozne istorijske perspektive od dvadeset godina, jasno je kao dan da Ðinđićev projekat nije imao ni promil šanse da uspe. Meni je, da budem iskren – sad se spremite da padnete na dupe – vrlo drago što Ðinđićev projekat nije uspeo zato što više nego ubedljiva većina Srbije nije imala kapacitet, a ako hoćete, nije ni zaslužila da uspe.

Kao što sam višekratno pisao, jedina šteta od propasti Ðinđićevog projekta je što je Ðinđić izgubio život, sve ostalo je poučna kolateralna korist iz koje niko ne izvlači pouku, mada neki izvlače materijalnu korist.

Dan uoči streljanja Zoran Ðinđić je imao 4% (i slovima, četiri procenta) podrške biračkog tela. Ostalih 96% je, svesno ili nesvesno, aktivno ili pasivno, ali na sav glas, sasluživalo zavereničkom lobiju i političkoj guzici streljanja (o kojoj više sutra). Tih 96% uglavnom su bili oni Harmsovi „dobri ljudi“ – uvereni da su mnogo bolji nego što jesu – koji nikako da uhvate korena u stvarnosti i utuve da jedan čovek, ma ko on bio, ma koliko i sposoban bio, nije u stanju da prekonoć ostvari sve nade i ispuni sve želje. Konkurs za čudotvorca je još uvek otvoren. Kandidati: Ðido, Boškić, Guzijan. Mašala.

O tome šta su očekivali zavernici i politička guzica atentata biće reči sutra, danas ćemo se zapitati šta je tih 96% mislilo dok je plebiscitarno arlaukalo zahtevajući Ðinđićevi strmopizd. Da li je to bilo ono moronsko srpsko „samo da ovaj ode, pa ćemo videti“ ili su imali na umu neku određenu politiku i konkretnu ličnost? Na ondašnjem meniju su bili Koštunica i DSS (šturmabtajlung), Šešelj i radikali, Dačić i SPS.

Da li je iko od tih 96% – odnosno sa odbitkom dssovaca, radikala i spsovaca, polovina od tog broja – hteo da se na vlast uspentraju/vrate Koštunica, Šešelj ili Dačić. Ma jok. Koga su onda imali na umu?

Kome su se nadali? Na koga su mislili? Problem je što su se nadali, a uopšte nisu mislili, nego su – poput konkurentske polovine rulje bolje od elite – podlegli instinktu brzine na zlo i hitrine na grabež.

Sumo sumare, što rekle pevaljke, stvar stoji ovako: Ako čoveka koji je uz nadljuske napore uspeo da Srbiju malčice uzdigne iznad površine okeana govana skupa s njegovim pritidnim neprijateljima gurate nazad u govna – i na kraju u smrt – logično je da ćete ispasti sopstveni neprirodni prijatelji i upasti u još dublja, debelo zaslužena govna.

Šansa (možda i poslednja) da se prekine kontinuitet 160-godišnjeg murdarluka je u mesecima uoči Ðinđićevog streljanja (polu)svesno, voljno i radosno propuštena. Filozofija „puj pike, ne važi“, „bilo pa prošlo“ – svojstvena obema Srbijama i svim čaršijama – ne pije vodu. Ništa nije prošlo. Tek će da dođe. (Famozno, Kurir, 10. marta 2023)