Anita Beretić
Pošto smo poznati po vaskolikim dometima nikada viđenim u svim istorijama, od najstarije preko onako, osrednje, sve do najnovije, čudi me da već nismo predložili projekat reforme kalendara.
Ne bi to bio makar kakav kalendar, ne. To bi bio kalendar koji ne bi brojao samo dane i naročito noći, mrkle noći naših života, već bi dani, nedelje, time i meseci i godine, bili mereni i zbrajani dostignućima našeg Vođe, jer njih je toliko da samom količinom, a osobito posledicama, zaslužuju da budu mera protoka vremena. Baš kao i mera protoka naših života.
Tako bi, na primer, period ratom obeleženih devedesetih, bio sažet na nekoliko dana i noći u kojima se javlja neobjašnjivo mnogo amnezije kod ljudi, usled raznih okolnosti vezanih za nedosanjani san o sanjanoj granici Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica, pa su tek završne godine u prošlom milenijumu iz te amnezije građane povratili ničim izazvani bombarderi nad glavama.
Siromaštvo, hiperinflacija, benzin u plastičnim flašama, prazni rafovi u samoposlugama, džepovi i banke bez para, embargo torta od – ničega, lekovi sa livade, bez ogreva, struje na minute i tako razni oblici blagostanja i ponosa koji nam se izlivao i ulivao direktno u mozak sa RTS-a, bili bi u tom kalendaru zabeleženi kao nuspojave merenog vremenskog perioda izazvane alergijskim reakcijama na tada preporučivan specijalitet za svakodnevno jelo – korenje.
Pošto nam je tada rečeno i da se Srbija saginjati neće, a izjedanje korenja bez tog fizičkog položaja tela u vidu savijanja i saginjanja, nije bilo jednostavno, moguće je da su se otud javljale alergije na našu stvarnost kod mnogih građana. Dakle, građani su osujetili svojom alergijskom preosetljivošću plan da nas tadašnje vođe vinu u nebesku Srbiju kad smo već po zemaljskoj bili prinuđeni da gmižemo.
I naš današnji Vođa (tada potrčko izvesnim vojvodama), imao je u kreiranju tih kalendarskih „epizoda“ znatnu ulogu jer je svojim aktivizmom i vokabularom najdirektnije uticao na smanjenje troškova štampanja kalendara pošto bi se, po njegovoj projekciji, broj korisnika rapidno smanjivao iz dana u dan. Tako, dok se odštampa kalendar za jednog Srbina, to automatski znači da je potrebno sto kalendara manje za Muslimane. Sličnu naklonost već tada je pokazivao i prema ostalim manjinama, čime je u toj fazi svog razvoja u OVO što je danas, najavio neviđene ekonomske, političke, demokratske i svakolike talente koji su čučali u njemu i u kojima mi danas uživamo.
Zbog malopre pomenutih alergijskih ispada, razmaženi i nezahvalni građani počeli su previše da se žale, kmeče, ojedaju i češu, pa su spas potražili na – ulici. Tog 5. oktobra mnogi ojedeni i ojađeni skupili su se na jednom mestu što je kod vlastodržaca izazvalo prirodnu i, za njih mudru reakciju – pritajili su se jedan uz drugog i, moguće, strahovali od 6. oktobra. Taj njihov postupak i reakcija pokazali su se vrlo brzo skoro nepotrebnim – 6. oktobar jednostavno nije svanuo…
U predlogu reformisanog kalendara koji bi Vođa mogao da nam ponudi, lepo treba da bude rupa umesto datuma 6. oktobar, rupa u koju su upali naši snovi da ćemo se izlečiti od ojađenosti, od fleka na duši, od klecavih kolena, od presavitljive kičme i prečvrstih predrasuda.
I koliko god da precrtava 5. oktobar, on se iznova i iznova javlja na tom njegovom kalendaru, titra mu pred očima i podseća ga… Ne da se izbrisati.
Još samo i šesti da svane.
