среда, фебруар 28, 2024

Da li su Srbima sa Kosova stvarno uskraćena biračka prava

Slične objave

Podeli

Vreme je konačno da se o Kosovu priča neka druga, lepša priča. Ovaj tekst i ovakav pristup „kosovskom pitanju“ je možda put ka tome. Vratimo se dakle u realnost, u „realpolitik“. Sve drugo, u bližoj ili daljoj budućnosti, (opet) nas vodi u svađe, tenzije, sukobe  i – ne daj Bože – nove ratove.

Piše: Zlatoje Martinov

Nedavna zabrana kosovske vlade i Skupštine o održavanju referenduma za promene Ustava Srbije na teritoriji Kosova izazvala je nezadovoljstvo zvaničnika u Srbiji, ali i Srba na Kosovu. Vladi Kosova i premijeru Aljbinu Kurtiju se spočitava kako se ovim činom „krše osnovna prava Srba da biraju“ (Aleksandar Vučić i Ana Brnabić), a predstavnici Srba sa Kosova čak tvrde kako su zbog ovakve odluke postali „građani drugog reda“ (Goran Rakić, Srpska lista).

Predsednik Srbije i Vlada su stoga pozvali međunarodnu zajednicu (EU i zemlje Kvinte) da interveniše i omogući održavanje referenduma na Kosovu, što je ova svojim saopštenjima i pokušala ali bez uspeha. Sličan poziv međunarodnoj zajendici, ne treba sumnjati, biće od strane zvaničnog Beograda upućen i za predstojeće predsdičke i parlamentarne izore u Srbiji.

Ipak, hajde da razmotrimo da li su Aleksandar Vučić, Vlada Srbije u pravu sa svojim zahtevima kosovskoj vladi?

Pođimo redom.

Prvo, Kosovo je po svim teorijskopravnim ali i političko-praktičnim merilima nezavisna država i subjekt je međunarodnog prava: ima svog šefa države, svoju vladu, parlament, svoju policiju, bezbednosne snage,  teritoriju koju kontroliše, a (od 2013. godine) Briselskim sporazumom i severni deo Kosova je potpao pod juridikciju vlade u Prištini. To što nije članica Organizacije Ujedinjenih nacija (OUN) nema nikakve veze sa državnošću i nezavisnošću jer postojale su zemlje koje su bile nezavisne, a nisu bile članice OUN. Najbolji primer za to je Kina  koja je članica UN postala tek 1971, a takve zemlje postoje i danas. Štaviše i bivši američki predsednik Tramp, setimo se, u nastupu jednog od svojih populističkih izliva, najavio je kako bi zarad smanjenja troškova, SAD mogle da izađu iz članstva OUN, „te nekorisne međunarodne institucije“ kako se izrazio. Iako članstvo u ovoj organizaciji donosi određene benefite, ono je zasnovano na principu dobrovoljnosti.

Drugo, Kurti i njegova vlada su u pravu kada tvrde da se nigde i nikada ni u jednoj zemlji nisu održavali izbori (ili referendumi) neke druge zemlje. Dijaspora je uvek mogla da glasa ili putem pošte, ili odlaskom u zemlju maticu ili u ambasadi, konzulatima i uopšte diplomatskim predstavništvima zemlje u kojoj se izbori održavaju. Tako, na primer, kad se u Hrvatskoj održavaju izbori, Srbi i svi ostlali hrvatski državljani koji žive u Srbiji, glasaju u hrvatskoj ambasadi u Beogradu i/ili u nekom od hrvatskih konzulata u srbijanskim gradovima. Hrvatska, dakle, ne otvara birališta na teritoriji Srbije! Naravno, ništa tu nije sporno, svi će se sa ovim složiti, čak i Vučićeva vlast!

Treće: Da, ali Srbija ne priznaje kosovsku nezavisnost, ona Kosovo smatra integralnim delom svoje teritorije („južna srpska pokrajina“) i po tom osnovu ona misli da su Srbi na Kosovu istopravni građani sa Srbima iz Srbije (ili kako Vučićeva vlast i njegovi mediji vole da kažu „u centralnoj Srbiji“), te da im je „uskraćeno osnovno biračko pravo“. Zanemarimo za trenutak ovo gubljenje veze sa stvarnošću i uljuljkivanje u male slatke samoobmane kako je Kosovo i dalje „južna srpska pokrajina“ i zamislimo da je to stvarno tako.

Šta bi iz ovog sledilo? Ako je Kosovo zaista deo Srbije, onda je trebalo SVIM stanovnicima Kosova obezbediti učešće na referendumu za promenu Ustava Srbije, a ne samo Srbima. Stoga se Vučićeva i Brnabićkina tvrdnja da je samo „Srbima na Kosovu uskraćeno osnovno pravo“ ne može drukčije shvatiti do kao selektivna i diskriminatorna. Ako je ono uskraćeno Srbima mora biti da je uskraćeno i Albancima jer „Kosovo je deo Srbije“. Logično, zar ne?

I dalje, ako je dakle Kosovo zaista u državno-pravnom sistemu Srbije, postavlja se pitanje zašto su  Srbi na kosovskoj teritoriji kao,  jel’te, delu Srbije, diskriminisani i ko ih to diskriminiše, a da se pritom šef države i premijerka samo nemoćno žale? Nelogično, zar ne? Odgovor na to pitanje leži u prostom uvažavanju realnosti.

Četvrto: I evo, vratili smo se u stvarnost. Nije Srbima na Kosovu ugroženo nikakvo biračko pravo. Svi dosadašnji izbori za institucije Kosova (parlament, lokalna samouprava) prošli su uz učešće Srba sa Kosova kao manjinskog, ali po Ustavu kosova ravnopravnog naroda. Uostalom i Rakić i ostali čelnici gradova na severu Kosova kao i srpski poslanici u kosovskom parlamentu birani su na kosovskim (a ne na srbijanskim) izborima.

A onima koji uz kosovsko imaju i srbijansko državljanstvo, kosovska vlada nije zabranila da glasaju na izborima u Srbiji. Nije im zabranila ni da glasaju na nedavnom referendumu. Neće im zabraniti da glasaju ni 3. aprila na predsednilkim i parlamentarnim izborima! Oni, kako rekoh gore, mogu da biraju: da glasaju putem pošte, da otputuju u Srbiju i tamo glasaju, ili da glasaju u ambasadi Srbije u Prištini. Ops! Da, još je nema, ali postoji Kancelarija za vezu u Prištini što je „ambasada“ u malom, preteča buduće ambasade. (Ne zaboravimo da je 1993, u Beogradu otvoren „Ured R.Hrvatske“, a istovremeno u Zagrebu „Kancelarija R. Srbije“ koji će, par godina docnije kad se rat završio, a diplomatski odnosi bili podignuti na najviši nivo, rezultirati pravim ambasadama).

Svestan sam da  ovakav moj pristup može izazvati uglavnom nepovoljne komentare ne samo kod predstavnika vlasti nego i kod određeng broja čitalaca (trebaće samo pogledati komentare u online izdanju!) ali sam svestan da nije problem ni u meni ni u tekstu koji samo odražava realnost, već u kontinualnoj tridesetogodišnjoj indoktrinaciji o Kosovu kao tobožnjem „srcu Srbije“. Srcu u koji većina ljudi u Srbiji nikada nije ni kročila, a u vreme SFRJ, je zbijala ne baš uvek suvisle šale na račun kosovske zaostalosti i „primitivnosti”, naravno imajući na umu njegovo većinsko stanovništvo, jer tada  nije bilo ni „s“ od „srpstva“, i Kosovo tada nije bilo „srce Srbije“. Zna vrlo dobro moja generacija rođena  „pedeset i neke“ šta se i kako se „sedamdeset i neke“ pričalo i govorilo o Kosovu. A devedestih se sa naoko bezazlenih (a zapravo šovenskih!) viceva prešlo u otvoreno nasilje prema „primitivnim Albancima“.

Vreme je da se konačno o Kosovu priča neka druga, lepša priča. Ovaj tekst i ovakav pristup „kosovskom pitanju“ je možda put ka tome. Vratimo se, dakle, u realnost, u „realpolitik“. Sve drugo, u bližoj ili daljoj budućnosti (opet) nas vodi u svađe, tenzije, sukobe  i – ne daj Bože – nove ratove.

(Autor je novinar, publicista i književni kritičar)