Svetislav Basara
Primetio sam prilikom redovnih nedeljnih inspekcija Rotopalankinog portala – za koje mi treba sve više HTZ opreme – da je Politika promenila tehniku širenja meka moći, da ne kažem baš mekog qwrza. Politikini rent-a-novinari i piskarala iz (velike) nužde odnedavno više ne osipaju drvlje i kamenje na (para)opozicione prvake i neprijatelje srpstva i čekićstva širokog spektra, nego od reči do reči prenose šta je ko od tih divnih stvorenja izjavio o već nečemu, prepuštajući imaginacijama, brzini i hitrini svojih čitalaca da sami zaključe o kakvim se tu izrodima i moralnima nakazama radi.
Tako sam prekjuče naleteo na naslov, citiram: „N1 protiv nacionalne čitanke“, itd. To me je, priznajem, poprilično iznenadilo jer su me moji obaveštajni oficiri za vizuelne medije obavestili da je glede „nacionalnog pitanja“ N jedinica već poodavo na istoj „liniji“ s Rotopalankom, dakle televizor koji svoja vrata širom otvara i programe rado ustupa nacionaltutumracima, neoljotićevcima, kandidatima za novog Ćosića, pa i slučajnom nacionalnim prolaznicima, pod samo jednim uslovom: da su protiv Visokog Mesta. (To će biti tema neke buduće kolumne.)
Da ne bi redovne inspekcije Rotopalankinog portala, pojma vam ja ne bih imao da je ideja o nekakvoj nacionalnoj čitanki uopšte puštena u opticaj. Nije mi, pravo da vam kažem, bilo jasno ni šta bi to moglo biti „nacionalna čitanka, isuviše me je to podsećalo na „Institut srpskog naroda“ u Sremskim Karlovcima, preuopšteno mi je to nekako izgledalo, nešto mi je tu falilo.
Npr., čime se tačno bavi Institut srpskog naroda – narod kao celina je preširoka tema, tako da podozrevam da je glavna delatnost rečenog instituta mlaćenje prazne slame – i šta će (i o čemu) će pisati u nacionalnoj čitanci. Neće to valjda biti neka vrsta priručnika „Kako postati Srpče/Srbin (s dna kace) bez po muke, u 100 lekcija“.
Nije mi bilo druge nego da se odam istraživačkom novinarstvu. Samo što sam počeo da guglam, ustanovio sam da je osim Nnacionalne čitanke – nazovimo je opšte prakse – planirano i štampanje nacionalnih udžbenika iz istorije, geografije i srpskog jezika i književnosti, ali da se od toga „odustalo“; valjda je neko „ko treba“ dokonao da udžbenici iz odgovarajućih oblasti postoje već vekovima.
A baš šteta. Živo me interesuje na šta li bi ličio srbski National Geographic.
U daljem toku istraživanja sam se obavestio da će se nacionalna čitanka baviti „razvijanjem svesti i osećanja pripadnosti Republici Srbiji, poštovanja i negovanja srpskog jezika i maternjeg jezika, tradicije i kulture srpskog naroda i nacionalnih manjina na prostoru Republike Srbije, razvijanja interkulturalnosti, poštovanja i očuvanja nacionalne i svetske kulturne baštine „ i – kako izveštava žutara Blic, „najglavnije“ – da su neki od roditelja istakli da njihova deca još uvek nisu dobila ovaj udžbenik, ali ga nestrpljivo iščekuju“. Krv ti jebem, šta drugo reći.
Ima još toliko toga da se kaže, ali nema karaktera, pa ću to reći u sutrašnjem nastavku.
Kurir, famozno – 5. septembar 2024.
