петак, јул 12, 2024

Čija je naša zemlja?

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

Osnovno pitanje iza palestinsko-izraelskog sukoba na Levantu, ili srpsko-albanskog sukoba na Kosovu, glasi ovako – Čija je naša zemlja?

Paradoks u osnovi ovog pitanja (jer naša zemlja je valjda – naša?) otkriva zašto je toliko teško, uzaludno ili besmisleno svako mirno rešavanje sukoba među nama.

Naime, čovek je i neobično teritorijalna životinja, poput svojih stvarnih najbližih rođaka, šimpanzi i gorila.

A postaje i agresivna ako joj se taknu ove granice, odnosno svetinje i identiteti.

„Šta je Kosovo? Gde je Kosovo? Čije je Kosovo? Ima li nekog među nama ko misli da Kosovo nije njegovo?“, još 2008. je podvriskivao Vojislav Koštunica, a glede proglašenja nezavisnosti Kosova.

Pa su zapaljene hrvatska i američka ambasada, i opljačkane radnje sa američkim sportskim patikama. Ali, nacionalizam je oduvek bio poslednje utočište hulja.

KANAANITI, PRECI JEVREJA I ARAPA

Vaistinu, čija je naša sveta zemlja? Naša ili njihova?

Da li je Jerusalim srce Izraela ili Palestine?

I ko je tu okupiran, a ko je okupator? Borac za slobodu ili terorista?

Šta veli poslovična učiteljica života?

U regionu južnog Levanta, prvo su živeli izvesni Kanaaniti, koji su preci i Jevreja i Arapa.

Drevna jevrejska kultura pojavljuje se pre oko 3100 godina, o čemu svedoči i arheologija. Legendarni kraljevi Izrailja, David i Solomon, tamo su vladali negde između 1047. i 930. godine p.n.e.

S druge strane, teško je razlučiti naučnu istoriju i starozavetnu mitologiju, oko čega se lomataju akademska koplja po univerzitetima.

Ovu oblast će ubrzo osvojiti Asirci i Vavilonci, i Levant više nije bio nezavisan ili slobodan narednih 2.500 godina.

Na ovom tlu se zatim smenjuju sledeća carstva: Persijsko, Egipatsko, Makedonsko, Rimsko i Vizantijsko.

Do 4. veka, demografsku većinu u regionu zapravo čine hrišćani, a ne Jevreji. Ali, na ovu zemlju, i na istorijsku scenu, tada stupaju islam i Arapi. To jest, Rašidunski, Abasidski, Omejadski i Fatimidski kalifati kao prva arapska ili muslimanska carstva, koja se pojavljuju oko 635. godine i vladaju do oko 1100. godine.

Zatim iznova dolaze evropski krstaši ili hrišćani, i koji vladaju oko 200 godina (1099-1291). Pa pristižu najnoviji osvajači u nizu: Turci Seldžuci, Mameluci iz Egipta (1260-1516), i Turci Osmanlije, koji Levantom vladaju narednih 400 godina (1516-1918).

Konačno, nakon Prvog svetskog rata i sloma Turskog carstva, regionom upravlja Britansko carstvo (1922-1948).

„NAŠA“ STVAR

Izrael je najzad dobio svoju nezavisnu državu-naciju 1947. godine, Rezolucijom Ujedinjenih nacija 181. Mahom zbog holokausta koji je zapanjio planetu i rekalibrisao naše moralne kompase.

Samostalna država je odmah bila ponuđena i Palestincima. Međutim, plan UN je predvideo 56 odsto teritorije (mahom pustinje Negev) za 33 odsto populacije (Jevreja).

Arapski svet se ozlojedio i razbesneo, pa odbija takav plan i ovakvu palestinsku državu.

Istog dana kad se Britanci povlače, Izrael proglašava nezavisnost (1948), a dan kasnije – Izrael napadaju sve arapske zemlje iz okruženja.

Nakon 1948, Jevreji su proterani iz Egipta, Iraka, Jemena, Libana, Libije i Maroka.

Čudom neviđenim, Izrael je opstao, prevladao i još zauzeo teritorije originalno predviđene za Palestinu (po planu koji je Palestina odbila).

Izbija građanski rat između Izraelaca i Arapa, koji traje do dan-danas. I sad, ko je u pravu, a ko u krivu? Kako to raščivijati, stotinu mu veštačkih granica?

Izrailji, Asirci, Vavilonci, Persijanci, Egipćani, Makedonci, Rimljani, Vizantinci, Arapi, krstaši, Mameluci, Turci i Britanci – svi su oni svojevremeno upravljali Izraelom i Palestinom.

Činjenica je da je drevni Izrael bio nezavisna kraljevina oko 500 godina (1050-587. godine p.n.e).

Kao i da Arapi, i to prva četiri legendarna kalifa nakon Muhameda, takođe vladaju ovim regionom oko 500 godina (635-1100. godine nove ere).

A činjenica je i da Palestinci nisu imali svoju državu pre nastanka Izraela, i da im je ista bila ponuđena 1947, isto kada i Izraelu.

Zato Izrael svojim nastankom na Levantu nije oduzeo nikakvu teritoriju Palestincima – iako dotičnu jeste oduzimao pobedama u nastupajućim ratovima (Šestodnevni rat, Jomkipurski rat itd). I onda, čija je naša zemlja, boga mu poljubim?

I tu počiva lukavstvo nacionalističkog uma.

Prostor na kojem se osnivaju Izrael i arapske države poput Jordana ili Sirije, hiljadama godina je bio pod vlašću raznih multietničkih imperija od Rimskog do Turskog carstva.

I bez bilo kakvih država-nacija i njihovih granica kao savremene izmišljotine (mnoge su i doslovno iscrtane lenjirom u 20. veku).

Ideja o nezavisnim državama-nacijama, Izraelu i Palestini, zapravo je krajnje moderna i nastaje tek u 19. veku.

Bilo je to vreme kad u intelektualnu i političku modu penetrira ideologija nacionalizma, palestinskog ili izraelskog (cionizam), svejedno. A svaki nacionalizam će iz istorije da izvlači argumente za našu stvar.

Za svoje granice, punktove i zastave, od jarbola, ličnih karata, do registarskih tablica za Leposavić i Zubin Potok. Mitološki i/ili istorijski argumenti kao pravedni ciljevi modernog nacionalizma samo su najnoviji izgovor za rat.

KO JE „BIO PRVI“

Bez obzira na to ko je na Levantu „bio prvi“ (prvi su bili Homo sapijensi iz Afrike), ili ko je „vladao najduže“ (antički Rimljani), hiljadama godina se smenjuju razna carstva.

I sve je tu: religija, svetinje, tribalizam, imperije, kolonijalizam, nacionalizam, holokaust, hladni rat, geopolitika i ostalo, koncentrisano na vrelom pesku (nama tako) Bliskog istoka.

Jer, posve slično je i sa – Kosovom, zar ne?

Čije je naše Kosovo, zaurlao bi Vojislav Koštunica.

Čiji je region koji je prvo bio pod vlašću Dardanskog kraljevstva, te Makedonskog i, vremenski najduže, Rimskog carstva (od 1. do 6. veka). U 6. i 7. veku na scenu pristižu Sloveni, a Kosovo je naizmenično u granicama Vizantijskog (od 6. do 12. veka) i Bugarskog carstva (od 9. do 13. veka).

A zatim i srpskih srednjovekovnih država – Raške (Nemanjića), Dušanovog ili Srpskog carstva, te Srpske despotovine Stefana Lazarevića (od 13. do 15. veka).

Kosovo potom osvaja Tursko carstvo, i vlada Kosovom od 15. do 20. veka.

I tako je sve do vlasti moderne Srbije, odnosno Jugoslavije (1912-1999).

Dođavola, možda bi moderni Italijani, zbog Rimskog carstva, imali najveće istorijsko pravo na provincije Kosovo i Judeju?

Pa deder vespe, lazanje i kapućino, od Prizrena do Jerusalima?

I zato je ispitno pitanje „Čija je naša zemlja?“ pogrešno postavljeno.

Da bismo taj istorijski ispit položili, tačan odgovor može da bude samo: „Naša zemlja je naša zemlja“.

Što u konačnici drugima negira pravo na postojanje, blagostanje i život, i što se upravo dešava u Gazi.

Arapi se bore protiv samog postojanja Izraela, dok Izrael tretira Palestince na kolonijalistički i rasistički način.

Ali hej, sve je dozvoljeno u ime vere i nacije, tog kvarnog fantazma iz 19. veka.

A potrebno je promeniti paradigmu ili „obrnuti igricu“. Jer, nisu nacije stvorile nacionalizam i države, već obrnuto – nacionalizam i države su stvorile nacije.

Palestinsku i izraelsku, srpsku i albansku, te mađarsku, američku, rusku, francusku, italijansku ili obaloslonovačansku naciju.

Naprosto, Srbi koji se pojavljuju na Balkanu u 6. i 7. veku nisu isti Srbi koji 600 godina posle, 1389. godine ratuju sa Turskim carstvom na Kosovu polju.

Niti su to ni isti Srbi koje Slobodan Milošević, takođe 600 godina posle, na Gazimestanu 1989. uspešno poziva u nove ratove.

To nisu isti ljudi ni etnički, politički, kulturno, psihološki, sociološki ili biološki.

Priča ili narativ o njihovom kontinuitetu kroz prostor i kroz vreme, zapravo je politički mit iz 19. veka, kad je valjalo izgraditi državu na temelju nacije, uz prateće izmišljanje zajedničkog jezika, tradicije, religije i istorije.

Ne postoji nekakav drevni ili mitološki narod koji odvajkada obitava na nekom prostoru.

I gde se onda samo smenjuju razne zle imperije, do konačne borbe za oslobođenje ili (pre)vlast onih naših.

Jer naša zemlja nije naša, već zemlja svih koji tu žive. A osnovno pitanje tada nije koliko dugo, već kako tu živimo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.