петак, мај 24, 2024

Četvrt veka bez Dragana Nikitovića: Bard je i dalje nedostižan u svemu

Slične objave

Podeli

BEOGRAD, 4. novembra 2022. – Povodom 25. godišnjice smrti novinara Dragoljuba Dragana Nikitovića, prvog predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije, delegacija NUNS-a predvođena predsednikom Željkom Bodrožićem položila je cveće na njegov grob Novom beogradskom groblju.

Dragan Nikitović će ostati zapamćen kao jedan od najboljih televizijskih reportera, od koga sadašnje generacije imaju puno da nauče. Nikitović je bio osnivač i prvi predsednik ovog novinarskog udruženja i uvek se borio za prava novinara. Kolege ga pamte kao izuzetnog  profesionalca, oštrog ali nikada uvredljivog. Smatrao se rodonačelnikom „beogradske škole sportskog reporterstva“ koji se temeljio na elokvenciji i improvizaciji. Njegov kolega Milojko Pantić jednom prilikom je rekao da je Nikitović bio najbolji TV reporter svih vremena, ne samo u sportu, i nema reportera ni komentatora koji bi danas mogao da stane rame uz rame sa njim.

Prošle godine na Čukarici je dobio i ulicu.

Ovako je na njegovo udruženje UNUNS) podsetilo na tridesetpet godina bez Nikite. Sasvim korektno ali mi se učunilo malo teksta za velikana kakav je bio. Stoga ću prepisati svoj tekst iz valjda prošlogodišnjeg broja Dosijea o medijima Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Nikita – prvi predsednik

Dragan Nikitović, kršteno Dragoljub, bio je prvi predsednik (1994-1996) našeg udruženja. Izabran je na Skupštini u sali opštine Vračar, a još pamtim entuzijazam i ozbiljnost tog skupa. Nekoliko dana ranije kolega Hari Štajner me je pitao šta mislim o njegovom predlogu. Zbunjen, rekoh: da li bi hteo. “Hoće. On je moj izbor, a podržali su i Goca (Gordana Logar – p.D.B.) i mnogi drugi. Nikita je popularan, bio je veliki profesionalac i pošten je do bola”, rekao mi je Štajner pre dvadesetosam godina.

Dragan Nikitović (Foto: yurope.com)

Nikita (9. januar 1930. Sesalac, Sokobanja – Beograd 20. oktobra 1997) bio je zaista najbolji izbor. U svom poslu bio je jedinstven i teško da će ga neko ikad dostići. Komentator može da doprinese lepoti i uzbudljivosti sportskog takmičenja, a može i da iritira. Posebno ne sme da bude prorok, jer se, obavezno, uvek dogodi suprotno, a naročito ne sme da popuje i pravi se pametniji od gledalaca, jer to najčešće i nije, govorio je Nikita.

Nije poznato da je navijao za neki klub, pogotovo za jedan od dva najveća. Govorio je da navija za sport i za reprezentaciju. Za razliku od jednog njegovog kolege koji je najavljujući derbi najpre rekao da na teren istrčavaju igrači Partizana, potom: a evo i naših… Njegova supruga Vojislava u jednom intervjuu je rekla da je bio stranstven ribolovac. Sa svojim pašenogom, doktorom Manetom i njegovim prijateljem Đoletom stalno je išao u ribarenje. Nije mu bilo teško da u praskozorje ustane i ode sa njima na pecanje negde dalje od Beograda.

Obrisane tridesettri godine

I zamislite, pokvarenjaci sa TV takvu veličinu (11. januara 1993) šalju na prinudni odmor. Nikita je bio višak. Iako je dan ranije imao dva prenosa. Njegove tridesettri godine neko je obrisao. Nikad se više nije vratio u zgradu monstruma iz Takovske.

Ali, Nikitu su voleli i cenili gde god bi se pojavio. Za vreme Zimske olimpijade u Sarajevu zasenio je i Huan Antinio Samarana. Bio je cenjen kod sportista u svim jugoslovenskim republikama.

Priča iz Ljubljane

Sa slovenačkim kolegama sedeo sam u jednoj kafani. Atmosfera je bila veoma prijatna, skoro kućna. Nisam krio ekavicu, a to je bio razlog da me gospon pored šanka upita: Jeste Vi iz Beograda? Jesam, ako to nije što problematično, rekoh. Nije, reče čovek i pita da li poznajem Dragana Nikitovića. Da, nedavno smo ga birali za predsednika Nezavisnog udruženja novinara i sarađujemo. Čuo sam da je ostao bez posla i da loše živi, da li ste voljni da mu ponesete malo novaca, kaže bivi hokejaški golman Anton Jože Gale i vadi nekoliko stotki DEM. Tu se stvorio i Albin Felc “hokejaški Šekularac”, marke su se i od ostalih gostiju samo slagale u Galetovoj ruci.

Stalno sam mu persirao. Kad mi je rekao da to ne činim objasnio sam to činjenicom da je on bard, a ja samo nivinarčić.

Čim sam se vratio iz Ljubljane pozvao sam Nikitu. Halo, bard… Šta je novinarčiću? Bio sam u Sloveniji i doneso sam Vam nešto, moramo odmah da se vidimo, dođite kod Dragana Kapičića u Galeriju. Ulazi, šta je toliko hitno, pita. Dok mu pričam najkraću verziju vadim novac i predajm mu. Neće da uzme, hoće da podelimo. Ne, rekoh mu, to je za tebe. Onda počinju da izbijaju suze iz njegovih plavih očiju. “Ej, mali, još sam ovog Felca kritikovao tokom prenosa, jer je u hokeju bio ono [to je Šekularac bio u fudbalu…”

Nosio sam mu tašnu

Bio je tako vedar duh. Ponekad bi mi govorio da povučem ručnu, da sam prežestok sa tekstovima u Borbi i Našoj Borbi, a onda bi, na moje ćutanje, rekao: “Ma, boli te stojko!” Mnogo godina kasnije, pojavom austrijskog kancelara pisac Svetislav Basara stojka je preimenovao u Sebastijan. Kad smo kod ove teme, sećam se da se grohotno smejao na dečji crtež na kome su on, Himzo Polovina i Rato Dugonjić.

Jednom prilikom na Terazijama smo se sreli sa Slavišom Lekićem. On je ušao u banku (mislim da je bila Investbanka?) a Slaviša zove u kafanu. Moram da ga sačekam, rekao sam Lekiću, pokazujući na Nikitovićevu tašnu u mojoj ruci. Žurio je, a ja sam sačekao predsednika. Posle je Slaviša svima koji bi se zanimali šta radim u NUNS-u na moj račun smislio: On nosi Nikiti tašnu.

Pitao sam ga jednom da li dame sa TV padaju na njegove oči. Ne, tamo sve ženske sređuje Skale Mitić.

Klanjam se bardu!

Dragan Banjac