Piše: Aleksej Kišijuhas
Zamislimo ovaj region, i u njemu jednu državu. U toj državi tokom 2010-ih godina jedan nacionalistički i populistički lider koncentriše ogromnu moć u svoje ruke. I taj čovek i njegova partija sada imaju apsolutnu kontrolu nad javnim novcem, svim političkim institucijama, pravosuđem, medijima i (od nedavno) univerzitetima. Postavio je poslušnike u Ustavni sud, Narodnu banku i Javno tužilaštvo, pa i u institucije poput Zaštitnika građana ili Regulatornog tela za medije.
Uprkos ispodpolovičnoj podršci u biračkom telu, njegova partija ima apsolutnu većinu u Skupštini. Taj neliberalni čvrstorukaš je razbucao opoziciju, a demokratske izbore učinio neslobodnim i nepoštenim. Međutim, on ne hapsi opozicione političare i ne prebija novinare kao u Rusiji i Belorusiji, niti ašovima ubacuje listiće u glasačke kutije. Već mnogo veštije podriva sposobnost opozicije da se takmiči na izborima.
A osnovni politički i medijski narativ u toj državi predstavlja borba protiv raznih spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja, od Zapada i Brisela, preko susednih država u regionu, sve do bivše vlasti, nevladinih organizacija, te liberalnih ili kritičkih intelektualaca kao tzv. lažne elite koja deluje protiv naroda. Iz kontrolisanih medija sipaju se jedino propagandne i apokaliptične poruke o konstantnoj ugroženosti države i nacije uz agresivno pumpanje nacionalnog ponosa, resantimana i identiteta.
Zvuči poznato? Da, u pitanju su – Viktor Orban i njegova Mađarska.
I nema veze ukoliko je čitateljka eventualno pomislila na Aleksandra Vučića i Srbiju. Jer beše dirljivo videti Orbana i Vučića u bratskom susretu prošle sedmice. I nimalo neobično što upravo taj i takav Orban zdušno i reklamno podržava ovu i ovakvu Srbiju na njenom samosvojnom evropskom putu. Dakle, na onom putu koji je neslobodan, zarobljen, autoritaran i, kao takav, ćorsokak.
Kako ono seksistički beše – Gledaj majku, biraj ćerku? Pre će biti – gledaj Orbana, biraj Vučića. Jer izbori su dogodine i u Mađarskoj i u Srbiji.
Pa onda valja pobliže pogledati u političku i društvenu stvarnost u komšiluku, odnosno kod prijatelja i brata Orbana. Vlast je već mnogo toga zgodnog naučila, možda bi nešto mogla i neuka opozicija?
U proteklih deset godina, u srcu Evrope, Orban i njegov Fides transformišu traljavu demokratiju u mekanu autokratiju u Mađarskoj. Pod parolom novog sistema nacionalnog jedinstva, a umesto staromodne i mrske liberalne demokratije, Orban praktično ukida načelo podele na tri grane vlasti. Već u prvom mandatu, sistematski je preoblikovao mađarske demokratske institucije u svoju korist i partijski upodobio sve nivoe vlasti. Izborne jedinice je reorganizovao tako da idu na ruku Fidesu. Dao je pravo glasa etničkim Mađarima izvan Mađarske, i koji su mahom njegovi glasači. U martu 2020, sebi je dodelio gotovo diktatorska ovlašćenja u smislu vladavine uredbama. Sve pod maskom krize usled pandemije, iako su vanredne mere (zbog tzv. migrantske krize) u Mađarskoj na snazi još od 2015. A koje podrazumevaju i višegodišnje zatvorske kazne za sve one koji šire lažne vesti, a zapravo kritikuju vlast.
Sudove je takođe napunio desničarskim, konzervativnim i lojalnim ljudima. Orban je i burazerski obogatio svoje drugare preduzetnike koji, zauzvrat, izdašno finansiraju njegovu partiju. Na primer, hiljade jutara državnog zemljišta ispod panonskog žita odlazi u ruke članova njegove porodice i porodica njegovih ministara. A ponajviše Orbanovom drugu iz detinjstva Lerincu Mesarošu koji je danas najbogatija osoba u Mađarskoj. Zatim, izgradio je golemu propagandnu mašineriju, a nezavisne medije kupio, ucenio ili ugasio. Postoje džepovi nezavisnog i istraživačkog novinarstva, ali njihove priče ne dosežu do najvećeg broja mađarskih građana. Uz to, oni privatni desničarski i nacionalistički mediji pretvoreni su u kvazidržavne medije koji Orbana uzdižu u nebo i kuju u zvezde. I izdašno kreiraju skandale, strahove, krize i panike, te skreću pažnju na identitetska i simbolička pitanja, samo da se u javnosti ne bi razgovaralo o opštoj korupciji i zloupotrebi moći.
„Kralj nije zadovoljan sve dok ne vlada nad svim“, pisao je i socijalni filozof Brus Springstin (Badlands, 1978). Pod zaveraškim izgovorom borbe protiv sunarodnika Đerđa Sorosa, Orban je ugušio i većinu nevladinih organizacija – i/ili osnovao svoje, odnosno kreirao paradržavne organizacije civilnog društva i fondacije pod kontrolom vlasti. Iz Budimpešte je 2018. proterao Sorosev Centralnoevropski univerzitet, dok je finansiranje 11 mađarskih državnih univerziteta u aprilu 2021. preneo na spomenute kvazijavne fondacije, a koje zapravo kontrolišu on i njegova partija. Dakle, pod krinkom modernizacije visokog školstva, ugušio je i autonomiju univerziteta. A pre samo par nedelja, usvojio je i diskriminatorni i putinoidni zakon koji zabranjuje „prikazivanje i promovisanje homoseksualnosti“.
I sad, „Malo je takvih prijatelja i ljudi“ i „Poručujem gospodinu Orbanu da je ovde uvek dobro došao, i da se ovde oseća kao kod kuće“, istakao je predsednik Vučić. Pa, vaistinu jeste kao kod kuće. Ipak, ideološki i personalno razjedinjena opozicija se u Mađarskoj konačno udružuje. Nakon decenije Orbanove kontrole nad javnim novcem, izbornom komisijom, pravosuđem i medijima, istraživanja javnog mnjenja sugerišu da savez opozicionih partija ima otprilike istu podršku kao i Fides.
Prvi udarac Orbanovom monolitu naneo je zeleni kandidat Gergelj Karačonji na lokalnim izborima u Budimpešti, gde je 2019. porazio kandidata Fidesa i postao gradonačelnik glavnog grada. Svaka analogija je nezgodna, koliko i dobrodošla. Međutim, kako navodi Karačonji, cilj ujedinjene opozicije nije samo u tome da svrgne Orbana, kao ni da Mađarsku vrati u period pre 2010. i njegovog uspona. Jer mađarska demokratija ni pre Orbana nije bila dovoljno razvijena i stabilna – zbog čega je, uostalom, ovaj preokret ka autokratiji uopšte i bio moguć.
Takođe, ostaje pitanje o tome šta raditi – dan posle? Orbanov uticaj na mađarsku politiku i društvo neće volšebno nestati, čak i ukoliko izgubi izbore ili većinu u parlamentu. Ceo politički sistem je (p)ostao korumpiran i namešten, i svi Orbanovi ljudi u strukturama vlasti će ili preleteti ili pak strpljivo čekati na njegov povratak sa osvetom. Strategija mađarske opozicije zato je krajnje poučna za opozicionare u autokratijama širom regiona i sveta. U Budimpešti, protiv Orbana se ujedinjuju i desničari i levičari i svi između – crni, crveni, žuti i zeleni. Međutim, za istinsku pobedu u društvu, a ne samo u gradu i državi, neophodno je i nešto mnogo više od prostog udruživanja opozicije. A to je – stvarni kontrapunkt načinu vladanja i ideologiji Viktora Orbana. I što fotorobotski jeste bio Gergelj Karačonji. Kako svedoči Atlantik, Orban je star i poznat, a Karačonji je novo lice.
Prvi je antiliberalni konzervativac, a drugi je zeleno-levi progresivac. Biračko telo prvog je na selu, a drugog u gradu. Dođavola, prvi je nizak i debeo, a drugi je visok i mršav. Uz to, neophodno je i pobediti Orbanovo nasleđe ili orbanizam, a ne samo(g) Viktora Orbana. Dakle, pobediti ceo sistem i logiku centralizacije vlasti, korupcije i burazerske ekonomije, kao i desničarskog, konzervativnog, etničkog nacionalizma. A upravo to je ono što nacionalistička opozicija u Srbiji ne razume ili neće da razume.
„Mi kažemo Ne evropskoj imperiji“, kazuje Orban.
U čemu se tu tačno razlikuju Vučić i mejnstrim opozicija Vučiću, svejedno? Orban vešto, neumoljivo, populistički i desničarski bogoradi protiv liberalne demokratije, u ime nekakvog hrišćanskog identiteta, nacionalnog suvereniteta i mađarskog sveta, odnosno protivljenja migrantima, briselskoj birokratiji i belosvetskim levo-liberalnim elitama. Njegova osnovna poruka i dogma glasi: Mi (narod) protiv Njih (elite). I sproću Brisela, Zapada, migranata, gejeva i Sorosa. U tome je tajna njegovog uspeha, uz prateću koncentraciju moći, uticaja i kapitala. I na takvoj političkoj platformi niko drugi ne može da ga pobedi. Vokabularom omladine, potrebno je – obrnuti igricu. Inače piši propalo.
Srbija nije naročito posebna ili originalna čak ni u svojoj čvrstorukaškoj autokratiji, hibridnom režimu, burazerskom kapitalizmu, antiliberalizmu i antipluralizmu, pa ni u svom parohijalnom i uskogrudom nacionalizmu.
Ključna lekcija iz Mađarske je ta da politički lider može ukinuti demokratiju tako što će građanima mazati oči nacionalnim identitetom i mržnjom prema drugima i drugačijima. Jer uprkos narajcanom nacionalizmu, Orbanova osnovna politika zapravo je – očuvanje vlasti. Ali, nije dovoljno samo biti protiv Orbana ili pak Vučića da bi se pobedilo na izborima. A ponajmanje da bismo se oslobodili iz jednog zarobljenog društva.
Neophodno je pobediti i čitavu duboku strukturu države, vlasti i hegemonih političkih i nacionalističkih vrednosti koja traje od Miloševića, preko Koštunice i Tadića, i tako sve do Vučića. Ili bar ponuditi onu stvarnu progresivnu, urbanu, kosmopolitsku, iako mršavu ili krhku vertikalu. U suprotnom, svaki populistički i nacionalistički autokrata pobeđuje na iskustvo, znanje, pa i na – domaćem terenu.
(Danas)
