недеља, јул 21, 2024

Bezbednosne mere i druge sitnice

Slične objave

Podeli

Ivan Srdanović

Pošto je sam predsednik izjavio „kako neće dati Srbiju“ i u najboljem duhu komunističke dinastije Severne Koreje zapretio kako će ga na čelu (ili u vlasništvu?) zemlje naslediti njegovo troje dece, nama, neesenesovcima, ostaje da gledamo svoja sitna posla i bavimo se mrvicama koje padnu sa gazdinog stola.

Recimo da poradimo nešto na bezbednosti nas i naših vaskolikih gospodara.

Poslednjih dana mnogo se govorilo o nasilju. Situacija je, kao i godinama unazad, dramatična, zlo je uzelo maha, ne zna se ni koj’ pije ni koj’ plaća kako to vele junaci filma Biće skoro propast sveta. Čak se i samom predsedniku čini da je na meti asasina!

Policija radi punom parom, ali ne postizava, jer je malobrojna. Samo jedan jedini policajac na sto stanovnika ne može da suzbije toliki kriminal! Špijuni se trude koliko mogu, dobrovoljačke grupe tuku koga stignu, ali izgleda kao da je sve uuzalud.

Ne pomažu ni teške uvrede pa ni pretnje koje na račun odrođenog delića naroda izgovaraju najviši državni zvaničnici. Umesto da se narod smiri, vrati vekovnom tihovanju i lati kuke i motike sve je više onih koji misle da bi u srcima najviših državnih činovnika moralo da se nađe mesta.

Eto u kome pravcu idu misli nasilnika, pacova, hijena i ostalih divljih i nesimpatičnih zveri.

Mirnodopsku državnu politiku počeli su da podrivaju čak i predsednici opština sa one strane administrativne granice koja deli Srbiju od svog srca u glavi, nekadašnje AP, pa se zbog njih podiže borbena gotovost vojske koja je odande pre samo četvrt veka proterana.

Jednom rečju miševi udarili na lava. Lav je, naravno, država oličena u njenom gospodaru i braniocu. Pušta ona da je miševi grickaju i da kolo vode, pa joj za odbranu najviše državne institucije policija nije ni potrebna – za tu rulju dovoljni su momci u belima patikama i crnim majcama.

Mačiji kašalj za državu je kost u grlu šačice demonstranata. Konačno, očekuje se da Vladar u svojoj kosmičkoj milosti, ovih dana srpskom narodu i nesrpkom stanovništvu ponudi izbore i tako, po ko zna koji put, zapuši usta svim zabludelim ovčicama. Tri prsta stegnuta a između njih ubojita olovka što jednim potpisom čuda čini. Malim prstom, to jest sa tri prsta sklopljena kao simbol pismenosti ovog naroda biće najverovatnije rešeni svi gorući problemi ove zemlje.

Narodu ostaje da bude mudar i utuvi kako je za njegovo dobro najvažnije da bude odan svojim gazdama i na njih na laje previše. Uostalom, gazda bi mogao za tili čas da okrene ćurak naopako i zapodene neki od ratova sa neprijateljima iz okruženja, a onda – zbogom civilstvo! Otuda su ova, kako sam predsednik ističe u svojim govorima, „turbulentna vremena“, čiji se početak nekako poklapa baš sa dolaskom njegovih ideoloških drugara na vlast, kao stvorena za jednoumlje.

Sada nam je sabornost najpotrebnija, uzvikuje brižni čoban svome neznavenom stadu kome je samo do šarenog cveća stalo. Na to narod upozorava i predstavnik „bratske“ zemlje koja je slučajno u vlasništvu energetskog sektora Srbije.

Ostavite se šale, kao da svima nama ukazuje čeovek sa istoka. Zar ne vidite kao prođoše neposlušna nekadašnja braća, a sada najveći neprijatelji Ukrajinci, samo zbog toga što su zavedeni zapadnom propagandom izabrali da žive kako oni hoće? Hajde da napravimo misaoni eksperiment i u njemu „poslušamo“ dobronamernog ambasadora koji ne preti već samo upozorava.

Kao što rekosmo iza lava ostaju mrvice.

Idealno tlo za miševe. Najkrupnija od tih mrvica je svakako Beograd. Grad kontrasta. Grad afričkih favela i holivudskih vila. Grad na vodi, u blatu i đubretu. No, hajde da zanemarimo ogromne socijalne razlike i priznamo da je svako od nas kriv: neki zato što su tamnije boje kože, neki zato što su nesposobni, a neki zato što se jogune.

Kada bi učiteljica pitala malog Đokicu šta je to što nas sve spaja, deran bi se sigurno setio da je to što smo svi ljudi. I još, pitala bi ga razdražena učiteljica. A stovrag bi joj odgovorio da je to što smo svi, manje ili više, učesnici u saobraćaju. Samim tim, bar s vremene na vreme, mogu da nam se dogode razne vrste nesreća pa su grad, država i policija tu da nas zaštite.

Ali to u Beogradu nekako kilavo ide. Evo, uzmimo na primer semafore i pretnje policije da će nemilosrdano kažnjavatu one vozače koji prođu kroz crveno. Za tu svrhu su odvojene velike pare, postavljene brojne kamere, vaspostavljen vaskoliki nadzor. Zašto onda Beograđani uporno greše kada voze?

Možda je neko uočio da se semafori u Beogradu veoma razlikuju. Kod nekih se zeleno svetlo pali i gasi pre žutog. Negde žuto svetlo traje duže, negde kraće od sekunde što bi bio težek test i za vozače raznoraznih formula, a ne za vozače koji u tesnim gradskim ulicama paze na pešake, iznenadna skretanja i prestrojavanja a uz to su ljudi, pored vožnje, obuzeti i svojim sopstvenim brogama. Pa zar se umesto skupih kamera koje sa bandera motre ponašanje beogradskih domorodaca ne bi mogli naštelovati semafori? Šta ako bi se Beograđani navikli da se, na primer, na svakom semaforu svetla pale i menjaju u istim vremenskim intervalima?

Možda bi to smanjilo broj onih koji prolaze na žuto i crveno svetlo, te bi ipak ograničeni broj bahatih vozača policija koja ionako vazda ima pune ruke posle lakše mogla pohvatati. Beskorisni tasteri kojima pešaci u centru grada prizivaju zeleno svetlo, mogli bi biti drugačije iskorišeni: recimo za paljenje poslebnih svetala iznad prelaza. Na Smederevskom putu, produžetku najslavnijeg gradskog bulevara pešački prelazi su na kolovozu jedva vidljivi, iako je deo ove ulice koja je i dalje bez trotoara do raskrsnice kod Kaluđerice jedan od najprometnijih u gradu.

U zemlji poznatoj po građevinarstvu šahtovi rekordnom brzinom tonu u asfalt te se vozački narod zabavlja njihovim zaobilaženjem ili poskakivanjem. Mnogo je „sitnica“ koje bi se mogle učiniti kako bi se povećala saobraćajna bezbednost u Beogradu. O velikim zahvatima kao što je treća traka koja bi od petlje kod Mostara mogla da rastereti saobraćaj bar do nepostojeće petlje prema Velikom Mokrom Lugu i Kaluđerici teško je ozbiljno govoriti u ovim godinama raspleta kada se sam opstanak države i naroda sveke večeri preko mnogih TV kanala dovodi u pitanje.

Pola veka već traje ta borba Srbije za opstanak pa se, kako je izvolela izjaviti prva predsednica jednog bosanskog entiteta, za državu vredi malo žrtvovati. Da podsetim mlađariju: dotična je u tadašnjoj zanesenosti spominjala milione žrtava koje bi platile visoku cenu stvaranja hiljadugodišnje države. Istina, posle joj je bilo malo nazgodno u Švedskoj u kojoj je služila kaznu za počinjene zločine, ali to samo govori o veličini njene ličnosti. Njoj, kao i svakoj princezi ništa ne svetu toliko ne smeta kao ono zrno graška ispod mekih perina.

Možda je pravi trenutak da se okrenemo onima sa kojima delimo radosti ali i muke svakodnevnog života. Svakodnevni život u Beogradu je jedna od tih mrvica. Rekao bih da haotičnost najviše zbunjuje domorodačko stanovništvo. Na primer: broj jasno uočljivih kamera na stubovima je nesrazmeran broju murala sa porukama mržnje koji niču kao društveni korov sa zidova je već oguglao na uvrede i govor mržnje koji koji putem brojnih televizija stiže.