субота, јул 13, 2024

Bez izlaza?

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

Hajde opet o bojkotu. Godina je 2005. u Iraku i, dve godine nakon bombardovanja i rušenja režima Sadama Huseina, u ovoj napaćenoj zemlji su organizovani izbori.

Međutim, partije koje predstavljaju iračke sunite odlučuju da – bojkotuju izbore.

Navodili su nefer izborne uslove u korist iračkih šiita kao razlog.

Pa partije šiita osvajaju ubedljivu većinu, a suniti uzimaju samo 5 od 275 poslaničkih mesta. Bojkot je potpuno izolovao sunite u ključnim mesecima i godinama izgradnje „novog Iraka“, i bila je to jedna od mnogih strateških grešaka u posleratnom Iraku.

Bez svojih predstavnika u skupštini, suniti nisu mogli da spreče donošenje novog ustava, a rovovi između dva dela iračkog društva su dodatno iskopani. Usledio je brutalni građanski rat između sunita i šiita (2006-2008).

A da li smo čuli za ovaj bojkot izbora i zašto nismo?

Ili, opozicija je bojkotovala izbore u Gani 1992. godine zbog (re)izbora pučiste i autokrate Džerija Rolingsa („Junior Isusa“) za predsednika.

Očekivala je pažnju međunarodne javnosti i raspisivanje poštenih izbora, pa ništa od toga nije bilo. Zahvaljujući bojkotu, Rolingsova partija je 1992. uzela 189 od 200 mandata u skupštini, a on je ostao predsednik do 2001.

Opozicija je bojkotovala i izbore u Etiopiji 1994. godine, uprkos apelima Zapada i međunarodnih humanitaraca.

Pa vladajuća partija (Narodni Revolucionarni Demokratski Front Etiopije – kao direktno iz Letećeg cirkusa Montija Pajtona) osvaja 484 od 547 mandata, na izborima koje su priznale Sjedinjene Američke Države.

Zatim, opozicija je bojkotovala opšte izbore u Maliju 1997. godine, navodeći rizik od krađe izbora.

Predsednik Konare i njegova partija su lagano pobedili na njima (123 od 147 mandata), a američka državna sekretarka Madlen Olbrajt je Mali nazvala „bastionom demokratije u zapadnoj Africi“. Ima još.

Opozicija u Azerbejdžanu je bojkotovala predsedničke izbore 2003, zbog brojnih nepravilnosti u korist dugogodišnjeg vladara Hejdara Alijeva. Uprkos bojkotu i masovnim protestima posle izbora, SAD sa saveznicima su priznale rezultate ovih izbora.

I, još jedared, zašto nismo čuli za ove bojkote?

Pa zato što su i nas, kao i čitav svet, naprosto boleli nježnici za njihove izbore, a posebno za bojkot istih od strane opozicije. I to je tako, pošto su izborna nepoštenja, neferizmi i nepravde gotovo pravilo u kilavim demokratijama na planeti Zemlji.

Drugim rečima, ove države nisu naročite demokratije, niti bitni akteri na međunarodnoj sceni. Isto kao što to nije ni Srbija, samo što volimo da mislimo da jesmo.

A tačno niko se neće potresti, niti uzrujati zato što opozicija bojkotuje izbore u našoj fasadi od demokratije, okej? Ukoliko su nama Gana, Etiopija, Mali i Azerbejdžan daleko od očiju i srca, zašto smatramo da smo mi u Srbiji nekome – blizu?

I da je nekoga u ostatku sveta naročito briga za naše bojkote? Da nekoga zaboljevaju spolovila za te izbore, odnosno za naš neizlaz, bezizlaz i beznađe? Imaju ljudi pametnija posla.

Prema jednoj detaljnoj analizi Metjua Frankela („Zapreti, ali učestvuj: Zašto je bojkot izbora loša ideja“) za Institut Brukings (2010), i čije podatke izdašno koristimo u ovim Fusnotama, politički bojkot je vaistinu loša, neuspešna i kvarna zamisao.

Frankel je analizirao 171 stvarnih ili zaprećenih bojkota izbora na svetu između 1990. i 2009. godine, i nedvosmisleno zaključio sledeće. Uz samo par izuzetaka, bojkot izbora uvek ima katastrofalne posledice po opoziciju koja ih bojkotuje, retko dovede do međunarodne pažnje, i najčešće dodatno osnaži vladajuću partiju i njenog lidera.

A zašto uopšte bojkotovati izbore? Od političkog nemila do društvenog nedraga, opozicija izbore bojkotuje zato što su isti unapred nefer, nepošteni i nedemokratski.

Na ovaj način, opozicija prvo nastoji da ostvari pritisak na vlast da poboljša izborne uslove i, drugo, da skrene pažnju međunarodne javnosti na nelegitimne i/ili nelegalne akcije režima.

I sve to deluje kao zgodna i dobro poznata ideja. Međutim, analize pokazuju da su ovo samo jalove tlapnje, odnosno puste želje.

Uostalom, idemo dalje. Opozicija u Zambiji je bojkotovala izbore 1996. godine, pre svega zbog upotrebe – paralelnih biračkih spiskova od strane režima.

I ništa, predsednik Frederik Čiluba je ponovo izabran, a njegova partija osvaja 125 od 157 mandata u skupštini.

Zambijska opozicija (Ujedinjena Nacionalna Partija Nezavisnosti) se zatim potpuno raspala i danas ne postoji kao faktor u ovoj državi.

Zvuči poznato? Aha, jer isto se dogodilo i u – Gambiji, nakon bojkota izbora opozicije 2002. godine, sve zbog izbornih neregularnosti režima.

Vladajuća partija osvaja 50 od 53 mandata, i takođe uništava opoziciju.

Opozicija se raspala i nakon bojkota izbora u Zimbabveu 2005. godine, protiveći se režimu Roberta Mugabea, i čija partija osvaja 49 od 66 mandata. Ili, tri opozicione partije u Kamerunu su bojkotovale predsedničke izbore 1997, iako su na prethodnim izborima zajedno imale 56 odsto glasova.

Pa je kamerunski predsednik i diktator Paul Bija samo zadržao i učvrstio vlast, na kojoj se nalazi od 1982. do dan-danas.

Vlast je dodatno cementirao i Hugo Čavez nakon što je opozicija bojkotovala izbore u Venecueli 2004, baš kao i vlast u Togou koja je nakon bojkota (2002) imala većinu da promeni ustav i produži mandat predsednika do zauvek.

Uviđamo li obrazac? Možda identičan onome nakon bojkota izbora od strane opozicije u Republici Srbiji 2020. godine?

Kada su SNS, SPS i Šapićev SPAS uzeli 231 od 250 mandata u Skupštini?

Pa se dogodilo nikom ništa? A prisetimo se, opoziciona koalicija „Zajedno“ je 1996. godine pobedila na lokalnim izborima u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Užicu i posvud.

Usledila je brutalna izborna krađa, ali i višemesečni protesti, te je vlast priznala poraz.

Međutim, i 1997. je bila izborna godina i očekivao se dobar rezultat „Zajedno“, ali se koalicija raspala.

Na parlamentarne izbore 1997. izlazi SPO (Drašković), a zbog loših izbornih uslova njih bojkotuju DS (Đinđić), DSS (Koštunica) i GSS (Pešić).

Zbog bojkota, izbori su održali režim na vlasti (SPS, JUL i SRS osvajaju 192 od 250 mandata). Zato Demokratska opozicija Srbije (DOS) nije bojkotovala izbore 2000. godine, već pobedila i zatim odbranila izbornu volju na ulici.

Recept je neobično jednostavan: ne možete pobediti na izborima, ako ne učestvujete na izborima. I to je, otprilike, sve. Izborni uslovi nikada neće biti fer i pošteni u autokratijama, jer im to nije u opisu posla.

Gotovo svaki bojkot izbora na kugli zemaljskoj značio je jedino slom opozicije i jačanje vlasti.

Zato valja izaći na izbore, čak i da vas pokradu. Ali onda postoje nekakav legitimitet, politička mobilizacija, međunarodna podrška, pa i pravedni gnev građana kao nova politička stvarnost.

U suprotnom šipak. Zbog bojkota se dogodio potop opozicije na lokalnim izborima 2024. Jeste, belosvetski primeri neuspešnih bojkota su mahom nekako – crni: Gana, Etiopija, Zambija, Gambija, Zimbabve, Kamerun, Togo, Mali i ostali.

A jesmo li zaista drugačiji? Svi smo mi traljave demokratije kojima rukovode paravojne hunte ili autokratije zarobljenih institucija sa iskustvom etničkih sukoba – samo smo malkice bledolikiji od njih.

Najzad, nekada je postojao izvesni festival „Egzit“, odnosno „Izlaz“, i koji je zagovarao izlazak mladih ljudi na izbore 2000. godine. Trajao je četiri meseca, na bini u parkiću pored Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

I, nacionalista i populista Milošević je bio srušen na izborima, uz malo gurke i uličnog nagovaranja posle.

U međuvremenu, Egzit je postao zavidni međunarodni muzički festival, na kojem su gostovali i Igi Pop i Zvonko Bogdan, Franc Ferdinand i Šaban Bajramović, Seks Pistols i Pekinška Patka, te Kjur, Palp, Motorhed, Bili Ajdol, Slejer, Arktik Mankis, Plasibo, Prodidži i nebrojeni drugi.

A Novi Sad je bio i (p)ostao svet. Ali, isti taj Egzit više ne benda izbore i izlaske na iste, uprkos imenu i izvornoj poruci mu.

Zašto je izlazak na izbore postao politički nekorektan, odnosno tabu?

I kada smo to ostali – bez izlaza?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.