Aleksej Kišjuhas
Protivnici vakcinacije ubili su još četiri bebe u Srbiji. Imale su manje od tri meseca života.
Umrle su od velikog kašlja (pertusisa), zarazne bolesti koja je bila gotovo iskorenjena – vakcinacijom. Ali, u davno prošlom vremenu pre zaraznog interneta. Danas je u porastu i broj obolelih, kao i teških kliničkih slika. Od kraja 2017. do sredine 2019. u Srbiji smo imali i zvaničnu epidemiju malih boginja (morbila) sa 15 smrtnih ishoda. Umrla je i prevremeno rođena beba, beba od 11 meseci života, te dvogodišnje, trogodišnje i četvorogodišnje dete.
Svi oni bili su nevakcinisani, mahom zato što nisu mogli da budu. Mi smo kao zajednica ili društvo morali da im ponudimo kolektivni imunitet ili zaštitu, pa nismo. Ove male ljude nisu direktno streljale masovne ubice kao u Ribnikaru i Mladenovcu. Ali, krivica i odgovornost za taj masovni zločin prevazilaze proste mikroorganizme. Bebe ponekad umiru, ali bebe ponekad i ubijamo, zar ne?
Bio je Dan žalosti za četvoricu stradalih u specijalnoj vojnoj operaciji Banjska na Kosovu. A gde se dede dan žalosti za četiri stradale bebe? Šta nam je važnije, veliki kašalj ili Velika Srbija? Ispravnim rečima Tibora Jone, ovo je takođe jedan „udruženi zločinački poduhvat“. I za koji su odgovorni i režim i zdravstveni sistem mu, i nasmejani lekari-antivakcinaši, razni čudotvorci po manastirima i Jutjubu, kao i pseudomediji poput TV Hepi i „Ruskog doktora“.
I svi koji opasnim šarlatanima daju prostora za izdašno trovanje antinaukom. Uostalom, smrti od kovida-19 koje su mogle biti sprečene obuhvatnijom vakcinacijom je nemoguće izbrojati, ali se sigurno broje u hiljadama mrtvih. Ukupan višak smrtnosti od koronavirusa od aprila 2020. do novembra 2021. bio je oko 44.000 ljudi (zvaničan broj preminulih je oko 18.000). A mi smo plesali svoje antivaksersko „kovid-kolo“ ili Danse Macabre oko novokomponovanog spomenika Stefanu Nemanji, u zaumnom prkosu protiv nauke, znanja i zdravog razuma.
Na delu jeste poslovični „povratak u srednji vek“, a zapravo u onaj 19. vek. U stoleće pre antibiotika i vakcinacije, ali i u – vek nacionalizma. I što je povratak kojem ovde svetosavski – usklikujemo s ljubavlju. A da se prisetimo kako je to vaistinu nekada bilo? U tom 19. veku, lekar i pesnik Jovan Jovanović Zmaj sahranio je svih petoro svoje dece.
Četvoro dece sahranio je Karl Marks, a troje Čarls Darvin, sve u veoma ranom detinjstvu. A ni stariji se nisu naživeli: Mocart je umro sa 35 godina, Kjerkegor u 42, Niče u 55, Veber u 56, a Marks u 64. godini života. Koliko ideja i remek-dela smo izgubili zbog ovih preranih smrti? Od tuberkuloze, Kafka umire sa 40, a Čehov sa 44 godine života. Sa samo 29 godina, umiru i Branko Radičević i Svetozar Marković. Abraham Linkoln je umro u 56, a Frenklin Delano Ruzvelt u 63. godini, u invalidskim kolicima zbog dečje paralize za koju tada nije postojala vakcina.
Pročitajmo sledeće rečenice iz romana „Godine“ Ani Erno, dobitnice Nobelove nagrade 2022. godine (hvala Kaji Damnjanović): „U svim je porodicama umrlo poneko dete. Od iznenadnih i neizlečivih boljki – dijareje, grčeva, difterije. Trag njihovog kratkog boravka na zemlji bili su grob u obliku kreveca s ogradom od gvozdenih šipki i uz reči Anđeo Nebeski, fotografije koje su ljudi pokazivali brzo otirući suze, razgovori upola glasa, gotovo vedri, koji su plašili živu decu i navodili na verovanje da i njih čeka skora smrt. Smatralo se da su bezbedna tek sa dvanaestak, petnaestak godina, nakon što bi pregrmela magareći kašalj (!), rubeole i varičele, zauške i zapaljenja srednjeg uha, bronhitis svake zime, a izbegla tuberkulozu i meningitis, te se govorilo da su se otrgla.“
I upravo zato toliko gutanja ribljeg ulja, žumanca i šećera, pileće supe ili slanine, sve da u detinjstvu porastemo i ojačamo. Kao i maničnog umotavanja u ćebadi, kape i šalove da nam dete ne uhvati ni najmanja prehlada – uz prateći strah od promaje, sedenja na betonu, i bosih nogu po keramičkim pločicama i dan-danas. Bapske priče? Pa, babe se dobro sećaju, za razliku od nas sa Jutjubom pod prstima.
Kako ističe Sanja Petrović Todosijević sa Instituta za noviju istoriju Srbije, Jugoslavija je (prema podacima Svetske zdravstvene organizacije) 1950. godine spadala u red zemalja sa najvišom stopom smrtnosti dece do pete godine starosti. Prema podacima za 1955, od 73.656 umrlih u Jugoslaviji, čak 37 odsto pokojnika bilo je mlađe od 14 godina života.
Proslavljeni jugoslovenski i svetski pedijatar, prof. dr Mateja Ambrožić, tada izjavljuje da je u Jugoslaviji „svaki drugi grob – dečiji grob“. Međutim, naša južnoslovenska zemlja je (uz izdašnu pomoć Zapada) onda pokrenula masovne programe vakcinacije, te edukacije majki u vezi sa ishranom, negom i lečenjem tek rođene i male dece. Pa smo se ovako – bili otrgli od mikroba.
Sve je to bilo do juče, i sa još uvek živim svedocima. A pokušajmo da zamislimo doba pre antibiotika i vakcina, kada su svaka infekcija ili malo jači kašalj značili sigurnu smrt. Upravo zato postoje mnogi tabui oko novorođenog deteta, i čiji prelazak u status živih obeležavamo tek nakon nekoliko rizičnih i opasnih nedelja (40 dana), ritualima i ceremonijama poput krštenja.
Takođe, prema antropološkinji Lajli Vilijamson, sva društva su praktikovala ubijanje dece (infanticid), od lovaca-sakupljača do naprednih civilizacija, ukoliko su njihove šanse za preživljavanje ili opstanak bile tanke. A bile su takve sve do uspona moderne i naučne medicine. I starozavetni bog ili Jahve je pobio svu prvorođenu egipatsku decu u poslednjoj od svojih deset genocidnih zala. Verovatno je i to bila alegorija na neku zaraznu bolest koja pogađa drevni Egipat.
Umiru nam bebe. Zato što mnogi zaluđeni i zlonamerni pojedinci zaveraški smatraju da „farmakomafija“ ne treba da zaradi pola evra na vakcini, neki drugi ljudi danas kupuju bebeće pogrebne sanduke. Babaroga koja uzima decu se vratila. Bebe umiru od zaraznih bolesti koje su mogle i morale da budu iskorenjene. A nisu, jer smo tako u magarećoj mogućnosti. I to je, otprilike, sve. Ravna zemlja – plitak um. Nikakvi vanzemaljci, reptili, i Teslini vremeplovi onog Nestorovića više nisu smešni. Nikada nisu ni bili. Baš kao ni antivakcinaštvo Saše Radulovića, Jovane Stojković, Nade Kostić, Vlada Georgieva, Rade Manojlović i, jeste, Novaka Đokovića.
Vojislav Šešelj je na TV Hepi 2017. za lečenje kancera savetovao aroniju, smokve, nar i semenke kajsije. Sve sami stručnjaci. Uz zloglasne opaske o „najsmešnijem virusu“, novonarodni poslanik Nestorović prvo je tvrdio da vakcina protiv kovida ne može da se napravi, pa da je pravi mrski bogatun Bil Gejts, a zatim da vakcine Fajzera i Moderne „menjaju gene“. Ali, šta smo očekivali ako je i aktuelna ministarka zdravlja Danica Grujičić zaveraški smatrala da je koronavirus „proizveden u laboratoriji“, pa ona sama sproću kovida „nije pila antibiotike, već jela luka i slanine“? Čime onda protiv velikog kašlja kod beba? Čajevima ili rakijom u čarape? Organskim travkama iz Jovanjice?
Infanticidne ili smrtonosne epidemije velikog kašlja i morbila u Srbiji direktna su posledica antivakcinaške propagande i svetonazora. Svega ovoga ne bi bilo da je Pera Petrović otišao pravo u Dom zdravlja, da on i deca mu prime bocu. Popularnost čudotvornog izlečenja po manastirima Ostrog ili Tumane takođe je u direktnoj vezi sa opadanjem poverenja u nauku i medicinu. A popovi se uredno leče na VMA.
Ova propaganda zato nije samo pseudonaučna, šarlatanska ili nadrilekarska, već i politička i ideološka. U kontekstu naše (i ne samo naše) Republike, ona je usput i antimoderna, antizapadna, proruska i velikosrpska. Naši antivakcinaši listom su i putinofilni nedavači Kosova i dogodinaši u Prizrenu.
Drugim rečima, borba protiv vakcinacije ovde je alhemijski transformisana u borbu protivu novog svetskog poretka, globalizma, Evrope i Amerike. I otuda je toliko popularna.
Nacionalizam je ovako i definitivno postao rizik po ono javno zdravlje, a ne samo lično i mentalno. I po goli život naše novorođene dece.
Bravo, kreteni.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
