Dragan Banjac
Dragi prijatelju, davno beše, osamdesetih godina prošlog veka. Neko nas je upoznao u tvom i mom voljenom Gradu, da li Nikola Isufi, Marinko ili Nano Vlašić, Mato Jerinić, Luko Brailo, Davor Mojaš, ili Milo Kovač…?
Bio si razbarušen dubrovački momak, šesan što bi rekli u Boki, kojeg su cure ždrakale više nego sve nas ostale. Kada si prešao u Slobodnu Dalmaciju češće smo se viđali, redovno nedeljom kada bismo po uhodanom pravilu sat-dva pre utakmice Gošj-juga odlazili u Libertinu kog Lučija (Kapurso), beše to u Zlatarskoj ulici ako još postoji.
Tu se nedeljom okupljalo veoma dobro društvo, neki plemići i po izgledu i ponašanju. Oni bi nas, znajući da treba da idemo na Lapad i izvestimo o igri dubrovačkog nogometaškog kluba, ponekad naterali na viski, najviše dva i onda govorili da mi moramo na utakmicu ali da i oni moraju – doma na nedeljni objed. Na stadionu je bila uvek dobra atmosfera, gospar Mato Kapović, Ivica Skaramuca… Nigde u bivšoj Jugoslaviji nije bila takva atmosfera koju su delili vođstvo kluba i nvinari. U prostorijama Kluba, na onom dugačkom stolu bilo je svega, ića i pića (gerickalice, sokovi…). Ispred, na onim klupama odakle je iznad svlačionica sa severne strane bio odličan pregled, ljudi iz kluba samo nutkaju, pitaju šta treba…
Kada je Hajduk bio kažnjen da pet utakmica ne igra na svom splitskom stadionu (tada zvan poljudska ljepotica) igrao ih je na stadionu na Lapadu. Neko se našalio da bi, kako je to onda odrezao FSJ (Fudbalski savez Jugoslavije), stadion trebalo da se „odvuče“ još 25 kilometara na istok, u pravcu Konavala. Progledali su Hajduku kroz prste.
U Dubrovniku je tako gostovao skopski Vardar. Utakmica, kako bi rekli sportski novinari, tvrda a gosti pred kraj preko Ranđelovića povedu. Tako je i ostalo. Do nas kolega iz skopske Večeri, čini mi se. Pita te kako se zove brdo pored stadiona. Ti se smeškaš i kažeš mu da pita mene jer kao došljak moram da znam. Kažem Makedoncu da je to Marjan. „Ne me zajebavaš, Dragane, Marjan je u Splitu, toliko znam!, kaže kolega iz Skoplja. Posle mu ti kažeš da se brdo zove Petka, a Makedonac sav srećan ispisuje (naslov) u notes krupnim slovima ISPOD PETKA VARDAR ZA DESETKA. Nije mu neki naslov, ali hteo je rimu.
Posle smo nas dvojica na tvom ogromnom motoru otišli do dopisništva Slobodne Dalmacije na Ilijinoj Glavici. Tu sam baš često svraćao. Čak sam i (rezervne) naslovnice i šlajfne Borbe tu držao. Sročili bismo izveštaj, a legendarni fotoreporter Milo Kovač poslao bi (telefotom) fotografiju i mojoj redakciji. A mi opet na tvoj ogromni motor – u Grad…
U tom dopisnoštvu sam „okapavao“ (često svraćao) i ne mogu da ne pomenem tu družinu. Sve sam ih pisao u bliske mi i drage kolege i prijatelje. Urednik tog dela Slobodne bio je NIno Salvia, kulturu je pokrivao pesnik i dramski pisac Mato Jerinić, politiku Luko Brailo, ti sport, bio je tu i tada (nadam se još uvek) mladi, veoma talentovani Ahmet Kalajdžić, predraga mi Olivija Gustin i legenda sa kamerom Milo Kovač… Koristio sam vaše stolove i pisaće mašine i na tome sam vam svima ostao zahvalan zanavek.
Nakon raspada naše nekad zajedničke zemlje ti si ubrzo itišao u Zagreb, u Globus i uređivao neke televizije… a ja sam se vratio u Beograd. Dok sam ja pratio domaću ratnu ex-yu scenu, ti si išao po svetu i poput mene „stavljao glavu u ranac“.
Ne znam da li je ovo prilika da pominjem tvoje hapšenje u Crnoj Gori i zatvaranje u Spužu, za krivicu koja, naravno, nije postojala. Poslao sam (faksom) pismo Milu Đukanoviću i zatražio tvoje oslobađanje koje je usledilo ubrzo posle toga, istog dana. Hvala mu, a tebi, dragi Nino, ovo nisam hteo da kažem sve do ovog časa. Svedok mi je crnogorski predsednik, a možda to pismo jednog dana i objavim. Nije nezanimljivo.
Poslednjih godina dopisivali smo se putem skype-a ili facebook-a. Kao Zdravko Bazdan i još neki Dubrovčani zvao si me da dođem. Svima sam, uglavnom, govorio da bi rado došao ali da je problem što se ne bih – vratio.
Dragi druže, nije bilo vreme za tvoj odlazak i veoma si me danas rastužio. Neka mojih nekoliko krupnih suza budu overa moje tuge i našeg dugogodišnjeg prijateljstva…
