U našoj jučerašnjoj kolumni ustvrdio sam da je Srbija društvo – bolje reči „grupa muškaraca, žena i dece“ jer mi i nismo društvo u sociološkom smislu reči – u kome svi o svakom misle sve najgore, u kome niko nikom ne veruje i u kome svako gleda kako da nekog prejebe.
Svetislav Basara
Kao dokazni materijal ponudio sam programe naših televizora i stranice naših novinčina. Čekam odjeke i reagovanja.
Uobičajilo se smatrati u „boljim društvima“ i „boljim kućama“ da je za takvo stanje stvari odgovorno carstvije Miloševićevo, a da je „devedesete“ na velika vrata vratilo i dodatno ih otvorilo Carstvije Vučićevo. Međucarstvije Koštuničino i Tadićevo doliva ulje na vatru te iluzije. Moja neznatnost, doduše, godinama osipa drvlje i kamenje na pomenute, ali ne spori da je tih osam godina zacelo bio najuljuđeniji period u istoriji Srbije, u kome je bilo najmanje buke, besa, manipulacija i pritisaka na medije, što ne znači da ih nije bilo, ali ima toga i u mnogo uređenijim zemljama, samo se radi diskretnije nego ovde.
Sledi digresija. To što svi misle sve najgore o svima, što svak svakog mrzi i niko nikom ne veruje, nije ništa novo na ovom svetu. To je takozvano prirodno stanje čoveka. To je mentalitet darvinizma. Čovek je čoveku vuk i sl. Takvom stanju se u boljem delu sveta (donekle) stalo na put tako što su odnosi između ljudi regulisani političkim i pravnim sistemima koji obeshrabruju, a kad obeshrabrivanje ne deluje, sankcionišu darvinistički mentalitet.
U Srbiji to nije bio slučaj. I to ne od Miloševića naovamo. Nikad nije bio slučaj. Naprotiv. U Srbiji je loše mišljenje o svima i mržnji prema svima koji su Srbi i koji stoje na putu ujedinjenju srpskih zemalja ne samo podsticano nego i nagrađivano. Kako nagrađivano? Isto ko danas. Neko je dobijao ferari, neko sendvič.
Loše mišljenje o svima, nepoverenje u sve i mržnja prema svima su kao bojni otrovi, ubojito ali zajebano oružje. Vetrovi – severci ili vetrovi istorije – promene pravac i očas sjebeš sopstvene trupe.
Metaforički rečeno, upravo to se dogodilo u Srbiji. Četrdeset godina SFRJ-ota je stvorilo iluziju da se to nikad nije događalo – da se u stvari dogodilo nešto gore – ali upravo se to događalo (i događa) a relativni mir carstvija Koštuničinog i Tadićevog je dodatno ojačao iluziju da podstrekavanje, nagrađivanje i politizacija lošeg mentaliteta može dobiti „ljudski, građanski lik“. Može qwrz.
To vam je kao situacija iz filmova crnog talasa, u kojima đuvegija ubeđuje devojku da mu dopusti da „zavuče samo dopola“, čisto da ga želja mine. I – šta? Ako devojka popusti, scenario je sledeći. Đuvegija joj surdukne do balčaka, napravi joj dete i ostavi je ko poslednji dronjak.
Pisac hoće da kaže da vlažni snovi „boljih društava“ i „boljih kuća“ – „bolji život“ i „normalno“ društvo – neće biti ostvareni dok se ne promeni mentalitet. Neki kažu da je to nemoguća misija, ja kažem da je to čas posla. Promene se programi televizora i uređivačke politike novinčina i kroz tri meseca eto ti boljeg mentaliteta. A gde je tu „autokolonijalizam“. Nije još napisan. To je tema naše sutrašnje kolumne.
Kurir, famozno – 28. maja 2025.
