Uskoro bivša vlast (SNS) je rekonstruisala Trg Nikole Pašića zamenivši betonske ploče. Imajući u vidu kako je rekonstruisana železnička stanica u Novom Sadu, sreća po građane je da kocke ne mogu nigde da padnu, a osnovano se sumnja u slične proračune i u ovom „reformskom“ poduhvatu. To su ipak Pašićevi najbolji učenici koji su doveli do savršenstva prevaru „zapadni okvir ispunjen srpskim sadržajem“.
Piše: Zoran Vuletić
Buduća vlast mora da rekonstruiše Pašićevu politiku bez obzira na to što je to u srpskim prilikama opasno po život. Premijera Đinđića nikada ne smemo zaboraviti i njegovu žrtvu obesmisliti. On je sa svojom vladom počeo da ispunjava taj zapadni okvir drugačijim vrednostima, drugačija poruka je data regionu i međunarodnoj zajednici i što je najvažnije građanima Srbije. Uspeo je da pokrene učmalu Srbiju koja je samo dve godine ranije ratovala sa NATO, bila potpuno devastirana i izopštena iz međunarodnih institucija u deceniji Miloševićeve vladavine. Ta vlada je uspela gotovo nemoguću stvar, postavila je Srbiju na zapadne šine, izgradila je drugačiji državni koncept. Zbog toga je premijer platio glavom!
Nedugo nakon atentata na Đinđića u Srbiju se vraća Pašićeva definicija života čiji je najdrastičniji izraz pad nadstrešnice u Novom Sadu i pogibija petnaestoro ljudi.
Rekonstrukcija kobne železničke stanice je paradigma naopake politike koju Srbija vodi poslednje dve decenije. Tu politiku, tj. kineski model „razvoja i uspeha“ nam poturaju svi predsednici države i predsednici vlada nakon atentata na Đinđića.
Imamo li snage za reformu Pašićeve politike? Čini mi se da su studenti probudili nadu u makar malom delu društva. Đinđić je u predvečerje sopstvene smrti rekao: „Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara jer nisam ja bitan, sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za svoje zločine.“ Napravio bih samo mali dodatak, sistem je izraz politike. Politika Srbije unazad 20 godina izigrava zakone, a sa Vučićem je to usavršeno do maksimuma. Korupcija zaklonjena iza mitova je okovala društvo. Utopija je tražiti od ove politike pošten rad institucija. Suviše smo daleko otišli u pogrešnom pravcu. Naslućujem novi hladan tuš
za naše društvo s najavljenim sankcijama NIS-u. Čini se da nikog to ne zanima, ni vlast ni opoziciju, a ni medije. Radi se o prelomnoj tački srpske politike. Dobili smo šansu da zakone koje imamo, a najveći deo njih je usvojen u Đinđićevo vreme, napokon počnemo da sprovodimo po drugačijem kulturnom modelu
od Pašićevog. Studenti bi mogli da odigraju revolucionarnu, istorijsku ulogu. Stekli su u ova tri meseca ozbiljan politički kapital. Trebalo bi da iskorače i zvanično u politički prostor. Zamka vlasti je floskula „bavite se politikom, hoćete na vlast bez izbora“. Mogu legitimno da zahtevaju Okrugli sto za kojim bi sedeli predstavnici vlasti sa Vučićem na čelu, predstavnici parlamentarne opozicije uz direktore i urednike RTS-a, Pinka i UG. Potrebna je samo jedna tačka dnevnog reda, formiranje prelazne, tehničke ili
kako god je nazovu vlade. Vlada bi imala samo dva zadatka, rešavanje problema sa sankcijama NIS-u i pripremu pravih demokratskih izbora do kraja godine. Verujem da niko od pozvanih ne bi smeo da odbije poziv iako sam siguran da bi samo mali broj njih saradošću prihvatio takvu agendu. Univerzalna pravda bi bila da neki novi politički autoritet postavi za sto najveći broj istih onih aktera koji su 2008. praktično poklonili NIS Putinu za tobože čuvanje Kosova u sastavu Srbije. Bio je to nacionalistički konsenzus Koštunice, Tadića, Šešelja, Vučića, Dačića, Đilasa, Jeremića. To je ta lažljiva politika koja je i danas življa nego ikada. Ponoviću, posledica takve politike koja nas uporno udaljava od EU je način na koji je rekonstruisana železnička stanica u Novom Sadu, politike koja nas je probudila iz patriotskog sna na najgori mogući način.
Dakle, studenti su danas prave političke zvezde. Možda to nisu tražili, ali to su postali. U skladu s tim imaju i obavezu da na pravi politički način kanališu svoj protest. Vreme je za političku poruku, dosta je skrivanja iza opštih mesta tražimo pravdu i zdrave institucije. Uostalom i Vučić je 2012. obećavao pravdu i samo pravdu, mnogi i s naše strane su mu poverovali jer im se Tadić smučio, govorili su: „Samo da ovaj ode.“ I otišao je, a pre njega i Koštunica i Milošević, u istoj atmosferi, ali šta smo dobili? Nije svaka promena dobra promena. Studenti bi kada odlučuju na plenumima trebalo da ukalkulišu i svoje racionalne odluke. Kada odlaze iz zemlje radi boljeg života oni idu na Zapad. Revolucija bi bila Okrugli sto odmah, sa ambicijom da se razgovor završi dogovorom do 12. marta. Bio bi to simboličan povratak na Đinđićevu politiku koja je 25. 1. 2001. počela reformu politike Nikole Pašića.
Izvor: Novi magazin
