Dragoljub Draža Petrović
Dobitnici najvišeg priznanja za hrabrost u bivšoj Jugoslaviji, Ordena narodnog heroja, kojim su odlikovana 1322 borca, 4. oktobra su i zvanično otišli u istoriju. Mada ih se i pre toga malo ko sećao.
Stranica na Vikipediji „Spisak živih narodnih heroja“ izbrisana je 5. oktobra u devet sati i 59 minuta, a u obrazloženju je napisano: „Nema više živih narodnih heroja i ovaj članak je nepotreban“.
Dan ranije preminuo je poslednji živi narodni heroj Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Petar Matić Dule, u 104. godini.
Narodni heroji, dobitnici najvišeg priznanja za hrabrost u bivšoj Jugoslaviji, Ordena narodnog heroja, kojim su odlikovana 1322 borca, tog dana i zvanično su otišli u istoriju.
Mada ih se i pre toga malo ko sećao.
Pre 13 godina posetio sam njih nekoliko u Beogradu.
Danica Dana Milosavljević živela je na jedanaestom spratu solitera blizu beogradske Autokomande. Na vratima regala bila joj je zalepljena Titova slika. Na stolu je stajala lupa.
Dana je bila rodom iz sela Bioska kod Užica. Kad su Nemci ušli u Užice otac joj je rekao: „Žao mi je što nisi sin da me odmeniš u ovom ratu“.
– Ja sam vaspitana u tom duhu, da budem sin, da budem vojnik. Želela sam da budem borac i tako sam se i ponašala. Nisu partizani voleli da uz njih budu žene, iako su bili kobajagi napredni ljudi. Ha, ha, ha… Tu su u početku bili malo konzervativni. Bila sam desetar. Jedno vreme sam čak nosila puškomitraljez, sa prvih 13 žena sam postala oficir 1943. godine. Mi smo se borili za slobodu, pravdu, ravnopravnost, za jedan srećniji svet. Ja sam tada mislila da neće biti zlih, posle sam shvatila da to ne ide baš tako lako – pričala je Dana.
Ona se sećala i Užičke republike, govorila je da joj je žao što država nije lepše obeležila 70 godina od uspostavljanja jedine slobodne teritorije u porobljenoj Evropi.
– Mi borci NOR-a smo danas zatvoreni za medije. Država je, uopšte, zatvorena od narodnooslobodilačke borbe. Već odavno su negde doneli odluku da se sve promeni. Ni Dan pobede nije više dan pobede, već Dan Evrope. Već su odustali da se diče pobedom nad fašizmom. Nego je izgleda Hitler pobedio. A naša država nas je izdala. Ja se ne osećam da živim u svojoj državi. Ona nije zaštitila moje dostojanstvo, kao borca, priznala je četnike kao antifašiste, iako su ratovali sa Nemcima rame uz rame, protiv nas, na svim frontovima, u svim ofanzivama – pričala je Dana.
Ljutila se zbog promena imena ulica.
Dobitnici najvišeg priznanja za hrabrost u bivšoj Jugoslaviji, Ordena narodnog heroja, kojim su odlikovana 1322 borca, 4. oktobra su i zvanično otišli u istoriju. Mada ih se i pre toga malo ko sećao.
Stranica na Vikipediji „Spisak živih narodnih heroja“ izbrisana je 5. oktobra u devet sati i 59 minuta, a u obrazloženju je napisano: „Nema više živih narodnih heroja i ovaj članak je nepotreban“.
Dan ranije preminuo je poslednji živi narodni heroj Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Petar Matić Dule, u 104. godini.
Narodni heroji, dobitnici najvišeg priznanja za hrabrost u bivšoj Jugoslaviji, Ordena narodnog heroja, kojim su odlikovana 1.322 borca, tog dana i zvanično su otišli u istoriju.
Mada ih se i pre toga malo ko sećao.
Pre 13 godina posetio sam njih nekoliko u Beogradu.
Danica Dana Milosavljević živela je na jedanaestom spratu solitera blizu beogradske Autokomande. Na vratima regala bila joj je zalepljena Titova slika. Na stolu je stajala lupa.
Dana je bila rodom iz sela Bioska kod Užica. Kad su Nemci ušli u Užice otac joj je rekao: „Žao mi je što nisi sin da me odmeniš u ovom ratu“.
– Ja sam vaspitana u tom duhu, da budem sin, da budem vojnik. Želela sam da budem borac i tako sam se i ponašala. Nisu partizani voleli da uz njih budu žene, iako su bili kobajagi napredni ljudi. Ha, ha, ha… Tu su u početku bili malo konzervativni. Bila sam desetar. Jedno vreme sam čak nosila puškomitraljez, sa prvih 13 žena sam postala oficir 1943. godine. Mi smo se borili za slobodu, pravdu, ravnopravnost, za jedan srećniji svet. Ja sam tada mislila da neće biti zlih, posle sam shvatila da to ne ide baš tako lako – pričala je Dana.
Ona se sećala i Užičke republike, govorila je da joj je žao što država nije lepše obeležila 70 godina od uspostavljanja jedine slobodne teritorije u porobljenoj Evropi.
– Mi borci NOR-a smo danas zatvoreni za medije. Država je, uopšte, zatvorena od narodnooslobodilačke borbe. Već odavno su negde doneli odluku da se sve promeni. Ni Dan pobede nije više dan pobede, već Dan Evrope. Već su odustali da se diče pobedom nad fašizmom. Nego je izgleda Hitler pobedio. A naša država nas je izdala. Ja se ne osećam da živim u svojoj državi. Ona nije zaštitila moje dostojanstvo, kao borca, priznala je četnike kao antifašiste, iako su ratovali sa Nemcima rame uz rame, protiv nas, na svim frontovima, u svim ofanzivama – pričala je Dana.
Ljutila se zbog promena imena ulica.
– Skinu ulicu Jeleni Ćetković! A nju su pretukli i streljali u logoru. Ja sam htela da protestujem, a pošto nisam drukčije mogla, setila sam se da dam čitulju za te drugarice koje su streljane na Banjici, u logoru, a tamo je streljan i jedan dečak, Kokan. Izašlo je u Politici. Napisala sam u čitulji „zločinci i izdajnici“, pa su me svi iz tog oglasnog odeljenja molili da promenim te reči, iako sam iz svog džepa platila 10.000 dinara. Napisala sam onda umesto onog zločinci i izdajnici – bednici i jadnici. Molila me ta njihova šefovica, jer, kazala mi je, Nemačka drži Politiku, pa će izgubiti posao – sećala se Dana.
Velimir Veco Radičević tada, sa svojih 97 godina, svaki dan pešačio je tri kilometra od svog stana u Hadži Ruvimovoj do Muzeja Nikole Tesle u Krunskoj. I dok smo pričali, nazdravljao je crnogorskom lozom. Popije, pričao je, po jednu čašicu dnevno.
Na grudima mu je bio Orden narodnog heroja koji je okačio samo za ovu priliku. Inače ga je držao pod ključem i vadio samo u specijalnim situacijama.
– Ja sam iz komunističke porodice od pre Drugog svetskog rata. Bilo nas je pet, šest članova partije pod krovom. Porodica je, inače, bila popovska – kazivao je, a unuk mu je uz smešak dobacivao: „Trebalo je, đedo, za popa da se školuješ.“
Velimirov ratni put išao je od Pljevalja, preko Prozora, Konjica, Neretve, Sutjeske, Zelengore, Knina… Bio je i na osnivanju Prve proleterske u Rudom. Kao vojnik Pete crnogorske brigade bio je pored legendarnog heroja Save Kovačevića kada je poginuo na Sutjesci.
– Povlačili smo se prema Sutjesci, pozadi nas je bila centralna bolnica, Vrhovni štab. Uveče, Sava je rekao: „Noćas ćemo gaziti Sutjesku“. Sava je bio najhrabriji ratnik kog sam upoznao i jedan od najboljih ljudi koje je revolucija imala. Našao sam se pored njega kad su ga ubili. Dogovorili smo se da mu skinemo komandantske oznake s rukava, da ako izginemo, Nemci ne otkriju koga su ubili, i ne iživljavaju se na mrtvom heroju – seća se Veco.
Žao mu je bilo što se prva ulica u njegovom komšiluku, koja se nekada zvala Save Kovačevića, sada zove Mileševska.
„Bila je tu i škola sa Savinim imenom. Bista mu je stajala u dvorištu. Ja sam đake te škole vodio na Sutjesku da im pokažem kako je bilo“ – setno priča Veco, a onda se malo ljutne:
– To je banda jedna. Ti što nam menjaju istoriju. To je okupacija. Pada mi sve ovo teško. Ko god je pošten, ko ima i malo obraza teško mu pada. To je prljav posao. Ja sam internacionalac bio ceo život. I Jugosloven. Bio mi je draži pošteni čovek iz Tunguzije, nego rođeni brat, ako ne valja. Zato mi je sve teško palo – od raspada Jugoslavije, do današnjeg veličanja četnika – rekao je Radičević.
Bio je partijski sekretar prateće čete Vrhovnog štaba. Posle rata nije hteo u Oznu iako su mu ponudili.
„Onda su me dali u KNOJ. To je bila jedinica koja je hvatala ostatke četnika i ustaša. Ja sam rukovodio kad su hvatali one ustaše Ljubu Miloša i Kavrana. Uhvatili smo njihovog kurira sa radio-stanicom, on nam je odao šifru jer smo ga pritegli. Ta akcija je bila ravna hvatanju Draže Mihailovića“ – ponosan je bio Veco Radičević.
Dok nije otišao u penziju, na posao je išao peške, a u lov, govorio je – tramvajem, do zadnje stanice. Nije koristio nikakve privilegije. Od privilegija dobijao je paušal u visini prosečne plate, negde oko 40.000 dinara svake godine.
Petar Matić Dule, general-pukovnik u penziji, u ratu je bio komandant divizije, član partije od 1940, a učestvovao je u dizanju ustanka u Sremu. Bio je i poslanik, član CK, a Dule mu je partizansko ime koje je kao nadimak zadržao do danas. Seća se da je Orden narodnog heroja bio najviši orden za ispoljenu hrabrost.
„U širem smislu, ne samo da si jurišao, već da si bio hrabar i postupcima, u dramatičnim situacijama, u vođenju. Uslov je bio da si ispoljio u nizu prilika direktnu hrabrost. Drugi orden je bio samo za hrabrost. Ja sam pored ovog dobio i dva ta ordena za hrabrost“ – kaže Matić, dok smo sedeli u njegovom stanu na Senjaku, gde je boravio zimi, a čim je toplije vreme, dane je provodio sa suprugom u vikendici u Aranđelovcu.
– Dobijali smo nekada kao nosioci ordena povlastice za vožnju u gradskom i železničkom saobraćaju. Drugih privilegija nije ni bilo. Danas to nemamo, to je ukinuto kada je Milošević došao – pričao je Matić.
Nije mu se sviđao „nepošten odnos“ prema novijoj istoriji.
– Punom parom pod pokroviteljstvom vlasti se radi na minimiziranju NOB-a, to je velika sramota, u stvari, degradiraju se osnovne vrednosti koje su stvarane u toku rata, dovodi se u pitanje činjenica da smo mi bili među retkima koji su se na ovaj način borili protiv okupatora i pokazali hrabrost, etičnost i sve druge vrednosti. Ako se jedna nacija odrekne toga, ona postaje niko i ništa i svi će je vrednovati koliko imaju koristi od nje, a nikako zbog poštovanja – verovao je Matić.
Na pitanje kako misli da bi reagovali đaci kada bi danas otišao da drži čas u neku školu kao narodni heroj, odgovorio bi: „Deca bi verovatno bila zbunjena, jer oni čitaju i uče nešto drugo. Bilo bi lepo kad bi se ti kontakti mogli ostvariti, da im se kaže kako je bilo i zašto je bilo.“
A na pitanje da li je sreo nekog ravnopravnog kolegu četnika, protiv koga je ratovao, smeškao se: „U Sremu nije bilo četnika.“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
