Vesna Mališić
Tužno je to u šta je Aleksandar Vučić pretvorio srpsko društvo i koliko potcenjuje sopstveni narod. Tužno je, uostalom, i kako tretira članove sopstvene partije, pa i koalicije na vlasti. Tužno je i što Evropa zatvara oči na sve to kad im se ekonomski interesi poklope
Ako je neko imao dilemu da li je predlog Reformske agende Vlade Srbije o mapi puta za evrointegracije Srbije, o kojoj je Radar pisao u prošlom broju, na dugi rok faktičko odustajanje od članstva u EU, dobio je direktnu potvrdu od predsednika Aleksandra Vučića na panelu „Pridruživanje Zapadnog Balkana EU“, koji je održan u okviru Globalnog bezbednosnog foruma u Pragu. Sanjati je dobro, rekao je ironično predsednik Srbije, ali kad je u pitanju EU on nimalo nije sanjar, jer, kako je kazao, „interesi nam se razlikuju“. A nije ni optimističan da će se do 2030. godine bilo koja zemlja pridružiti evropskoj porodici. „Mnogi uvek vide neku šansu, ali ja u to ne verujem“ i dodao pomalo katastrofičan scenario: „A šta se može desiti u međuvremenu niko ne zna. Niko ne zna kakva će do tada biti situacija u zemljama članicama EU, posebni oko Ukrajine.“ Dakle, što se Srbije tiče, mi već možemo da zapevamo onu Balaševićevu: „Putuj Evropo, lepo smo se družili, nama je lepo taman kako smo zaslužili.“
Ipak, iako je Vučić ostavljao utisak ciničnog pesimiste, nije se ustručavao da otvoreno kaže šta u stvari očekuje od Evrope. Najvažnije mu je da dobije jedinstvenu oblast plaćanja, više investitora i mnogo više direktnih stranih investicija. I to je to! Demokratija i ljudska prava ga, to svi znaju, uopšte ne zanimaju. Pa ako se politički interesi Srbije i Evrope i razilaze, na ekonomskim planu je očigledno sa njima lako našao zajednički jezik. Recimo, kad izvozi oružje preko posrednika u Ukrajinu ili kad obeća litijum Nemačkoj ili kad se sa Francuzima dogovori o kupovini rafala, gradnji metroa i, recimo, modularne nuklearke… Pa još kad dosoli upornim odbijanjem da Rusiji uvede sankcije, a Kini širom otvori vrata za investicije, sve koketirajući sa četiri stuba spoljne politike, onda u Srbiji može zbilja da radi šta god hoće. Može većinu medija da pretvori u svoju pretorijansku gardu, a ostale da gazi, vređa i sprečava normalno da rade. Može da potpapuči pravosuđe, a one koji mu se suprotstave surovo da šikanira.
Iako je Vučić ostavljao utisak ciničnog pesimiste, nije se ustručavao da otvoreno kaže šta u stvari očekuje od Evrope. Najvažnije mu je da dobije jedinstvenu oblast plaćanja, više investitora i mnogo više direktnih stranih investicija. I to je to
Može da instrumentalizuje policiju i tajne službe da prate protivnike i kritičare režima, sastavljaju crne liste i maltretiraju strane i domaće građane na granici. Može od Skupštine da napravi karikaturu, a od izbora cirkus. Može da uništi politički život i smisao višepartizma, da nevladine organizacije tretira faktički kao strane agenture i da hapsi i zastrašuje aktiviste. Može socijalno da ucenjuje ljude, da ih vređa, sprečava da napreduju ili posluju ako mu ne služe. Može da „opominje“ univerzitetsku javnost na dužnost da se odazove pozivu države jer ih ona plaća, a da istovremeno svako autonomno mišljenje i ličnost diskvalifikuje. Može da blefira da je za dijalog, a stvorio je bolesnu atmosferu u društvu da niko ni sa kim ne želi da razgovara. I sve mu to nije dovoljno, pa svaki čas neko zaurla kako hoće da ga ubiju, a on onda prebrojava ko ga i koliko brani i meri stepen podaništva kojim je zadovoljan, procenjujući ko bi prvi mogao da skoči sa broda kad počne da tone.
Tužno je to u šta je Aleksandar Vučić pretvorio srpsko društvo i koliko potcenjuje sopstveni narod. Tužno je, uostalom, i kako tretira članove sopstvene partije, pa i koalicije na vlasti. Tužno je i što Evropa na sve to zatvara oči kad im se ekonomski interesi poklope.
(radar, 5. septembar 2024)