Aleksej Kišjuhas
Od previše politike, zaboravili smo na – obrazovne politike. A deca nam se ubijaju po školama, maltretiraju i premlaćuju jedni druge, kao i svoje nastavnike.
U maju mesecu, dvojica šesnaestogodišnjaka su (batinama) ubili brata potpredsednika Vlade Federacije Bosne i Hercegovine dok je u parku branio svog sina od nasilja.
Takođe u maju, učenik je pretukao svog nastavnika u Bačkoj Palanci, a na „Gimnazijadi“ u Beogradu teško je pretučen nastavnik koji je pokušao da razdvoji učenike u masovnoj tuči. U junu su napadnute dve nastavnice u osnovnim školama u Beogradu – pretukli su ih roditelji njihovih učenika.
A prisetimo se Trstenika, kada su učenici izmakli stolicu nastavnici, prenoseći sve na društvenim mrežama uz vaskoliki kikot i šer.
Ali, prisetimo se i vrhunskog istraživanja BIRN o tome kako je 5 miliona evra novca Ministarstva za brigu o porodici (tj. novca građana Srbije), koji je bio opredeljen (i) za programe sprečavanja nasilja u školama, završio na računima fiktivnih organizacija.
„Šlepam, cepam drva, svašta radim.
Ove organizacije, svašta“, kako je to opisao jedan od aktera koji je šatro držao predavanja o prevenciji nasilja stotinama učenika. I tačno ništa nismo naučili iz majskih tragedija od prošle godine.
Pa onda svake godine u doba prijemnih ispita na fakultete, glasno cokćemo i kršimo prste jer nastavničke smerove ne upisuje gotovo niko.
A koja bi još nejač studirala mrsku matematiku ili odvratnu hemiju, pa i srpski jezik ili istoriju, da bude nastavnica u srednjoj školi kad poraste?
Za platu koja je niža od republičkog proseka, dok su i vatrogasac i čuvar u zoološkom vrtu manje rizični poslovi? Pre nekoliko godina, čak osam dekana je otvorilo ovo pitanje, i ponudilo platformu za očuvanje nastavnih smerova i nastavnika u našoj Republici. I niko od donosilaca odluka ih nije ni kontaktirao.
Nepopularni Gaša Knežević danas deluje kao Dositej Obradović, odnosno lučonoša slobode i obrazovnih reformi u poređenju sa Ljiljanom Čolić, Žarkom Obradovićem ili Mladenom Šarčevićem kao popečiteljima prosveštenija u prethodne dve decenije. Važi EXPO 2027, važi autoputevi i najnovije „brze pruge Srbije“, važi leteći automobili i plivajući delfini. Sve može. Ali, stotinu mu đačkih doba – kakve to škole i kakvo obrazovanje želimo?
U našim tipičnim javno-kafanskim raspravama o obrazovanju, neretko se ponašamo kao na pijaci. Kantarom merimo težinu školske torbe, te džimrijski brojimo novce koje valja isporučiti za udžbenike u istim torbekanjama.
I ništa više od toga. Dođavola, a šta piše u tim udžbenicima?
I kako je najbolje da predajemo školske lekcije iz istih? Sve da plodovi naših prepona ova znanja ne bi smatrali beskorisnim i dosadnim kao što ih smatraju? Ma kakvi, ta metodika i didaktika, to već ne umemo i ne znamo, zlo i naopako.
Pa deder Rio Tinto, a u školi ćemo na silu da pritisnemo nastavnicu da čeljadetu ispravi četvorku na peticu iz hemije. Sve to u senci ofucanog Periodnog sistema elemenata na zidu iz vremena SFRJ.
I sad, u atmosferi vaskolike apatije i raspojasanog nasilja, neki razboriti ljudi su nešto mislili, seli i isukali plajvaz. To jest, godinu dana su istraživali i volonterski pisali ozbiljan dokument na temu – kako popraviti obrazovanje u Srbiji?
Kako do kvalitetnog obrazovanja i vaspitanja za našu decu? Kako imati bolje škole u našoj Republici? Među autorima su i Jelena Teodorović, Aleksandar Baucal, Nenad Stevanović, Mirjana Beara Benjak, Vera Spasenović i još desetak stručnjaka iz oblasti obrazovanja i vaspitanja.
Ceo dokument (30 ključnih tačaka na 3 stranice, ali i integralna verzija od preko 100 stranica teksta) nalazi se na internetskoj adresi https://obrazovnepolitike.obrazovanjeisport.org, i moguće ga je podržati svojim potpisom (što je učinilo preko 700 profesionalaca).
Dakle, preporuke postoje. A da li smo čuli za njih i zašto nismo?
Neke od osnovnih preporuka su sledeće: „Suštinski promeniti način na koji se izvodi nastava: sve učenike prevashodno misaono angažovati“ i „Kod učenika razvijati: kompetenciju pismenosti, matematičku, naučnu i tehnološku kompetenciju, digitalnu kompetenciju, kompetenciju učenja kako se uči; kompetencije za brigu o sebi i interpersonalnu kompetenciju, i kompetenciju kulturne osvešćenosti“.
Kako stoji u ovom izuzetnom dokumentu, naše osnovne i srednje škole su poput „fakulteta u malom“, tj. fokus nastave je na usvajanju (gomile) uskopredmetnih znanja.
Umesto toga, valja ovladati spomenutim funkcionalnim i relevantnim znanjima, praktičnim i istraživačkim veštinama i kritičkim mišljenjem, te razvijati prosocijalne stavove, moralno rasuđivanje i postupanje, saradnju i vršnjačku podršku, toleranciju i empatiju.
Dakle, poučavati konkretne naučne i društvene kompetencije, a ne aluvijalne ravni, sulfatne kiseline i datume bitaka.
Uz to, ponuđene su i veoma jasne i precizne smernice kako to uraditi.
Slične preporuke su date i za obrazovne politike koje se tiču nastavnika, direktora, školske sredine, osiguranja kvaliteta, te finansiranja obrazovanja. Između brojnog ostalog, potrebno je i proširiti prilike za učenje, odnosno inovirati dodatnu nastavu i vanškolske aktivnosti.
Kvalitetno učenje i nastava znače i adekvatno strukturiranje znanja, nastavnih sadržaja i nastavnih jedinica, njihovo povezivanje sa realnim kontekstima i omogućavanje primene naučenog itd.
Naravno, među preporukama za uvećanje atraktivnosti nastavničkog poziva jeste i (značajno) uvećanje plate nastavnika, ali i mnogo šta razborito drugo.
Jer, kvalitet nastave ima najveći efekat na postignuća učenika. Ili, rečima filozofa Bertranda Rasela, „Većina dece želi da (sa)znaju stvari sve dok ne krenu u školu; u mnogim slučajevima, loša nastava ih učini glupim i neznatiželjnim“ (1957). Ili, u svom eseju o obrazovanju: „Instinktivna osnova intelektualnog života je radoznalost, i ona je inspirisana istinskom ljubavlju prema znanju.
Ovaj impuls ćete videti kod dece, koja su strastveno zainteresovana kada se otvore fioka ili ormar koji su obično zatvoreni.
Životinje, mašine, oluje i svi oblici fizičkog rada bude radoznalost kod dece. Ovaj impuls slabi sa godinama, dok na kraju ono što je nepoznato ne inspiriše ništa drugo osim gađenja.
To je stadijum u kojem ljudi izjavljuju da svet ide dođavola i da stvari više nisu onakve kao kada su oni bili mladi. Sa smrću radoznalosti, umire i aktivna inteligencija“, napisao je Rasel još 1923. godine ili pre stotinu godina.
Ko zna, u našem društvenom slomu, možda se valja vratiti „Raškolovanju društva“ (1971) austrijskog pedagoga Ivana Iliča, prevedenoj kao „Dole škole“ na srpskohrvatski jezik.
Za njega, učenici znaju ili osećaju da će im škole pružiti jedino „brkanje procesa i suštine“, „brkanje nastave sa učenjem“, „brkanje prelaska u viši razred sa obrazovanjem“ i „brkanje diplome sa stručnošću“.
Jurnjava za novcem se brka sa plodonosnim radom, a osnovne ljudske potrebe pretvaraju u „zahteve za naučno proizvedenim artiklima“ – zbog čega „moramo ukinuti školu“.
To jest, omogućiti obrazovanje koje je kreativno, uzbudljivo, radoznalo i kritički orijentisano. I zato „dole (ovakve) škole“ – a tu su i preporuke kako ih popraviti.
Najzad, Platon je navodno rekao nešto poput: „Ako u državi ne bude dobrih obućara, Atinjani će hodati bosi. Međutim, ako u državi ne bude dobrih učitelja, propašće Atina“.
Ili je to bila verzija koju je neobično voleo i često citirao moj pokojni otac, usput i dobitnik Svetosavske nagrade, tog najuglednijeg priznanja u oblasti obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji.
Iako se ova (apokrifna) Platonova izjava među prosvetnim radnicima izlizala poput loše obuće – to je opet ne čini manje ispravnom.
Prema studiji PISA (2022), čak 43,1 odsto petnaestogodišnjaka u Srbiji nije funkcionalno pismeno iz matematike, 36,4 odsto iz čitalačke pismenosti, a 35,2 odsto iz naučne pismenosti. Srpski učenici zaostaju za hrvatskim vršnjacima 1,25 a za slovenačkim 1,69 školske godine.
A slom obrazovanja jeste slom jedne nacije, i to je onaj stvarni „autošovinizam“ i veleizdaja.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.