Svetislav Basara
Patriotska mahnitost koja je poslednjih godina preplavila Srbiju uveliko je prevazišla mahnitost s kraja osamdesetih i početka devedesetih. Ali je u toj stvari marksizam omanuo. Iz ovolikog kvantiteta (za sada) nije proizašao kvalitet – što će reći duvanje u ratne trube i prelazak s trube na dela. Mnogo je objektivnih – naročito spoljnopolitičkih – i subjektivnih razloga zašto je tome tako, ali je za moju neznatnost i dalje najuverljivije objašnjenje koje je devedesetih dao jedan trezvenoumni čovek, odavno je u grobu, da mu pominjanjem imena ne remetim večni mir.
Kad se ovaj pičvajz završi – govorio je trezvenoumnik (koji je inače voleo da popije) – sva ova agresija će se vratiti na mesto odakle je krenula, dakle, u Srbiju, a destrukcija će se pretvoriti u autodestrukciju. I tako je i bilo. Zakoni akcije i reakcije važe i u nacionalnim psihologijama.
Na sreću – i za sada – agresivnost se ispoljava uglavnom usmeno, pismeno i društvenomrežno, a to je već u skladu s Marksovom tezom da se istorija jednom dogodi kao tragedija da bi se ponovila kao farsa. Što opet ne znači da se farsa još jednom neće dogoditi kao tragedija. Ali da bi se to dogodilo – a nadam se da neće, mada ne mogu garantovati – neophodno je da spoljašnji rat dođe u Srbiju. Tek u tim situacijama nastaju partizani, četnici, ljotićevci, narodne straže i ostale formacije, koje se međusobno ubijaju pa posle krivicu svaljuju na neprijatelja.
Jedna je stvar kad anonimusi – a legion im je ime – prete nepoćudnima po društvenim mrežama ili ispisuju pretnje klanjem na zidu zgrade u kojoj živi Dinko Gruhonjić, sasvim je druga stvar kad se tog posla prihvate takozvane javne i slavne ličnosti, poput, recimo, pjevača Vlade Georgieva, za koga je moja neznatnost neupućena u estradu do relativno skoro mislila da je Makedonac. Kad ono – Srbin sa dna kace. Siguran sam da Georgiev neće ispisivati pretnje po zidovima, niti stati na branik Mladićevog murala, ali takvi inspirišu one napred pomenute anonimuse.
Izveštavajući o masakru u Krokus siti centru u Moskvi, list Danas je upotrebio reč „pucnjava“, što je pomenutog Georgieva dovelo u stanje amoka. Ultrapatrioti vole teške, eksplozivne reči. Valjda je trebalo napisati „nezapamćena tragedija u koju su prste umešali kolektivni zapad i Ukrajina“. Ili tako nešto.
Pokazalo se da to i jeste bila nezapamćena tragedija, ali tu tragediju je izazvala „pucnjava“ (docnije će se pokazati i paljevina) i ne vidim u tome nikakav zločin protiv naroda, države i Rusije. Kad grupa ljudi organizovano puca u druge ljude, to se može nazvati ili 1. pucnjava ili 2. streljanje. Nema trećeg.
Georgiev časa nije časio, nego je bacio jednu amfilohijevsku kletvu na redakciju Danasa. „Dabogda vas rak pojeo. Sram vas bilo, zapaliti vas treba koliko Danas. Ko kupi Danas, ruke mu otpale, sram da vas bude dok je svijeta i vijeka. Sram vas bilo, životinje antisrpske. Gorili u sopstvenoj vatri. Ustaše obične, to ste, kukavice i pi*ke obične. Jadovi prodani, bruke.“
Budući da mi se karakterologija bliži isticanju, psihološku pozadinu ovakvih izliva agresije ću vam razjasniti sutra ili – ako večeras (juče) odem da gledam „Utisak nedelje“ – najkasnije prekosutra.
Kurir, 25. marta 2024.
