Svetislav Basara
Advokat Sead Spahović već decenijama (bezuspešno, treba reći) pokušava da u nastupima na televizorima i po novinčinama, ovdašnjim javnostima, naročito opozicionim (svih boja), objasni na koji nači pravni sistem treba da funkcioniše. Takođe (uzaludno) nastoji da dokaže – i potkrepi dokazima – da nije tačno da naš pravni sistem uopšte ne funkcioniše, nego da je samo nedovršen, kao i država Srbija i da bi se – uz malo dobre (političke) volje i malo više truda – stvar mogla dovesti u red.
Priča koju Spahović priča nije za opozicione uši lagodna muzika. Nije to bila ni u postpetooktobarsko vreme, kad je Spahović obnašao visoke funkcije u pravosuđu i kad se nije ustezao da se suprotstavi – da li uspešno ili ne, ne znam – nekim protivpravim postupcima demokratski izabranih vlasti.
Moja neznatnost je tutumrak u pravnim stvarima, ali ipak će pokušati da objasni šta advokat Spahović hoće da kaže. Ukratko, Spahović hoće da ukaže da su krivični postupci,afera <<o tj. rad tužibapstava i kadiluka maltene egzaktna nauka, da se postupci pokreću – i da se sudi (bar bi tako trebalo da bude) – isključivo na osnovu materijalnih dokaza, nipošto impresionistički, po babu i stričevima. Tako se radi i kad su krivična dela očigledna. Očiglednost nije materijalni dokaz.
Uzmimo primer afere Oskar, o kojoj se uopšte nisam obaveštavao, ali o kojoj sam na osnovu halabuke koja se podigla dokonao da bi trebalo da rezultira „targetiranjem“ Visokog Mesta kao vrha kriminalne piramide, jer je „KRIK došao do saznanja o umešanosti Nebojše Stefanovića i Marka Parezanovića u postupak protiv grupe Darka Šarića“ i da se postavlja pitanje – tko je Oskar u toj priči?
Slobo Georgijev je u tom tonu postavio pitanje Spahoviću u intervjuu u poslednjem broju Vremena, da bi od Seada čuo – mora da mu nije bilo milo – da u rečenom postupku nema ništa nezakonito, da, osim toga, nema nikakvih indicija da je Oskar nešto uradio i da izgleda da je čist. „Oni pominju Oskara“, kaže Spahović, „hoće da dođu do njega, vidi se da ga ne poznaju, pa je prema tome situacija za Oskara (ko god bio) dobra.“
Spahović, nadalje, kaže da tu nešto drugo nije dobro, nešto što je prošlo ispod radara javnosti, a to je da je predsednik suda išao u Udbu – kojoj već godinama tepaju BIA – na nekakav sastanak povodom slučaja. „BIA je ustanova“ – eksplicitan je Spahović – „s kojom predsednik suda ne bi trebalo da ima nikakve veze, a ne da im ide na noge, objašnjava da neki sudija nije korumpiran i da ih uči pravnim lekovima.“
U tome je kvaka, u tom grmu leži zec. Spahović hoće da kaže, a autor je saglasan s njim – da predsednik suda (koji god bio) možda ne bi imao veze sa Udbom, ali da kad Udba odluči da ima veze sa predsednikom suda, to bude svršena stvar. A zašto? Zato što – tumači Spahović – u suprotnom ne bi bio predsednik suda.
Eto toliko na temu Oskara, a vi malo mućnite glavom kome nije u interesu da se država Srbija konačno dovrši.
