петак, новембар 22, 2024

LJUDI, SEĆANJA Zoran Živković: Moramo da ih pobedimo i obnovimo našu otadžbinu

Slične objave

Podeli

Počeo sam svoje školovanje 1967. u osnovnoj školi Njegoš *  Škola je blizu istorijskog dela Niša Pantelej* Tu su se 27. jula 1189. sreli srpski župan Stefan Nemanja i nemački car Fridrih Barbarosa *  Mladi muškarci u uniformama stajali su mirno i pevali himnu na moj rođendan * Kada su raspisani lokalni izbori 1996. bio sam uveren da pobeđujemo u Nišu

Prošlost je deo života i, bila lepa ili ružna, ne treba je zanemarivati. Bez nje nema budućnosti na koju se može uticati pozitivno, ako ste razumno biće, ili negativno, ako niste spremni na njeno racionalno sagledavane.

***

Decenijama su mnogi mladi muškarci tadašnje Jugoslavije u uniformama stajali mirno i pevali himnu na moj rođendan. Naravno, nije to bio odnos  prema meni lično, nego posledica slučajnosti da sam rođen 22. decembra,  što beše tadašnji Dan JNA – Jugoslovenske narodne armije. Vlada u kojoj sam bio Savezni ministar unutrašnjih poslova ukinula je taj praznik, a danas je taj datum jedan od neobičnih svetskih praznika koji se nalaze u kalendaru Ujedinjenih nacija.

***

Moji dedovi, Milivoj i Dušan, bili su uspešni privatnici pre Drugog  svetskog rata, jedan od njih je prošao albansku golgotu, a moj otac Borislav bio je ratni vojni invalid sa Sremskog fronta. Mirko, mlađi brat moje majke Radmile, sa nepunih 17 godina, stradao je od četničkog noža dvadesetak dana pre kraja Drugog svetskog rata. Bio je kurir Druge proleterske brigade. Porodica je bila poštovana, a tadašnji Niš mog detinjstva bio je bajkovito mesto ukusnog roštilja i prelepih parkova – Čair, Tvrđava, Pantelej…

***

Davne 1967. godine počeo sam svoje školovanje u Osnovnoj školi Njegoš koja je bila blizu istorijskog dela Niša koji se zove Pantelej, a gde su se 27. jula 1189. godine sreli srpski župan Stefan Nemanja i nemački car Fridrih Barbarosa. Kuća u kojoj je živela moja porodica nalazi se i danas prekoputa crkvenog dvorišta gde se desio taj susret.

***

Učitelj mi je bio Slobodan Atanasković, koji je Drugi svetski rat proveo u logoru Aušvic, a mi smo mu bili poslednja generacija pred penziju. Moje drugarice i drugari iz odeljenja bili su prelepo društvo koje je poštovalo i gajilo sve lepe običaje školskog prijateljstva.

***

U petom razredu prebačeni smo u novosagrađenu školu koja je bila još bliza crkvi  sv Pantelejmona, pored objekta koji se tada zvao Engleski dom, a koji je Britanska kraljevina sazidala i finansirala neposredno nakon Prvog svetskog rata. Objekat je bio namenjen za smeštaj siročadi koja su u tom ratu ostala bez roditelja.

***

Nakon završene osnovne škole želeo sam da odem u Mostar i temo upišem Vazduhoplovnu gimnaziju, koja je bila priprema za dalje školovanje pilota Ratnog vezduhoplovstva Jugoslavije. Želeo sam to maksimalno, najviše na svetu, ali mi je za tu želju bila potrebna dozvola roditelja jer sam tada bio maloletan. Moj otac je to odbio, a ja sam, u znak protesta, sa mosta na Nišavi bacio svoju đačku knjižicu i Svedočanstvo o završenoj Osnovnojnoj školi.

***

Igrom slučaja, promašio sam reku, dokumenta su pala u trnje pored Nišave, a posle par dana neko je to našao i doneo u našu kuću. Tada sam dobio prvi i poslednji šamar od svog oca, koji me je nakon toga upisao u Gimnaziju Bora Stanković. Za prijemni ispit mi je rekao par dana pre polaganja, ali sam ga položio bez problema.

***

Moja generacija školovanje je počela protestom protiv nošenja đačkih uniformi. Taj zahtev nam je prihvaćen, tako da smo mi prva generacija gimnazijalaca koja je na nastavu dolazila u „civilu“.

***

Bili smo hipi generacija, puna rokenrola, slobode i eksperimenata – jako interesantno i predivno vreme. Maturirao sam 1979. godine, a maturski rad mi  je bio iz srpskohrvatskog – bavio sam se romanom „Pesma“,  velikog pisca Oskara Daviča.

***

Davne 1979. godine počinjem studije na Ekonomskom fakultetu u Nišu, sa ambicijom da nakon diplomiranja započnem neki privatni posao. Tada je to bila retka i komplokovana mogućnost, ali se u meni javila želja da postanem dostojan poslovni naslednik svoji dedova. Otac je tada bio direktor jedne državne, društvene robne kuće, ali meni je privatno poslovanje bilo veća inspiracija.

***

Pre početka predavanja na fakultetu, moja generacija je imala jednu posebnu i retku obavezu. To se zvalo „sudentska obuka“, a suštinski je to bilo 15 dana pešadijske vojne obuke, koju sam odsužio i kasarni u Negotinu. Regularno, ta obuka je trajala 3 meseca, ali mi smo uspešno to obavili za dve nedelje.

***

Početak studija bio je intersantan, ali ubrzo sam bio duboko razočaran. Skoro svi ispiti bili su iz oblasi socojalističkog samoupravljanja i državne ekonomije, a to je bilo potpuno suprotno mojim privatničkim ambicijama. Dao sam tri ispita – Politička ekonomija, Strani jezik i Odbrana i zaštita – ispisao si i prešao na Višu ekonomsku školu u Beogradu.

***

Foto: privatna arhiva

Tamo je tada bilo malo više predmeta i profesora koji su mogli da edukuju i nekoga ko je hteo da započne privatio biznis. Završio sam školu jula 1983. gobine i spremao se za odsluženje vojnog roka, nakon čega sam planirao da osnujem svoju privatnu firmu.

***

Oktobra 1983. godine dobijam poziv za odsluženje vojnog roka. Trebalo je da se početkom januara 1984. javim u Gardu VJ, gde je bio moj vojni raspored. Tih par meseci „treniram“ privatni posao koji planiram nakon izlaska iz vojske. Radim kao akviziter, prodavac knjiga za izdavačku kuću „Otokar Keršovani“ iz Rijeke. Sve ide po planu, a onda …

***

Novembra, na pešačkom prelazu blizu moje kuće, gazi me jedan neodgovoran vozač. Jednog pešaka ubija na mestu, a meni nanosi teške telesne povrede – višestruki prelom leve potkolenice. Ostao sam živ, ali lekari koji su me tada lečili, neodgovorno su mi iskoplikovali i pogoršali povredu. Imao sam sedam oprecija na toj nozi, a pre dve godine sam oteran u invalidsku penziju zbog posledica te nesreće koja se desila pre 40 godina. Godinu ipo dana sam bio vezan za krevet ili bio na štakama. Prohodao sam tek maja 1985. godine.

***

Krajem 1986. godine, zajedno sa jednim drugarom, osnivam Ugovornu organizaciju udruženog rada (UOUR), u to vreme retku formu privatnog preduzeća. Bilo je i tada privatnih radnji i agencija, ali ovakva forma, preduzeće sa žiro računom i ozbiljnim poslovima, jedva da je postojala.

***

Privrednom sudu u Nišu bilo je potrebno nekoliko meseci da ukapira proceduru za osnivanje ovakvog privrednog subjekta, a do 1990. godine, kada je donet zakon o privatnim preduzećima, ovakvog poput mog osnovano je samo nekoliko desetina. Preduzeće se zvalo „Supertim“, a prvi posao bio je prodaja personalnih računara i štampača.

***

Sledeće 1987. godine pobeđujemo na  tenderu koji je raspisao Centar za marksizam Beogradskog univerziteta i prodajemo im opremu vrednu nekoliko stotina hiljada maraka. Naša ponuda je bila 45% jeftinija od prve sledeće, a konkurencija su bile tada najače svetske kompanije iz te oblastI – IBM, DIGITAlL i HONEYWELL-BOLL. Suvlasnik i ja zaradili smo po 50.000 maraka.

***

Nakon par meseci sličnu, upola manju, ali i dalje vrednu, poslovnu akciju imali smo sa Šumarskim fakultetom. Tako je počela moja poslovna karijera koja je uspešno trajala do 1996. godine kada pobeđujemo na lokalnim izborima i januara 1997. postajem gradonačelnik Niša.

***

Oduvek sam pokazivao interesovanje za politiku. Još u osnovnoj školi, a kasnije i u gimnaziji, po nalogu nastavnika i profesora koji su to u meni prepoznali, jednom u dve nedelje na časovima geografije (osnovna škola) i istorije (gimnazija)  podnosio sam odeljenju izveštaj o tome šta se dešava u svetu.

***

Vijetnamski rat, rat na Bliskom istoku, nemiri u Africi, Centralnoj i Latiskoj Americi  bili su moje teme. Milošević mi se smučio na Osmoj sednici SKS i već tada sam javno pokazivao svoje gađenje prema njemu. Cepao sam plakate sa njegovim likom koji su tada lepljeni i po šoferšajbnama gradskih autobusa.

***

Uvođenjem višestranačja javila se u meni želja da se učlanim u Demokratsku stranku, pre svega  zbog Borislava Pekića, mog omiljenog pisca i jednog od njenih osnivača.  I taman da se učlanim decembra 1990. godine, kad oni predlože princa Tomislava Karađorđevića za kandidata za paredsednika Srbije ?!? Princa, monarhistu, za predsednika republike ?!? Ludilo! Odustanem od učlanjenja.

***

Par meseci kasnije jedan od potpredsednika DS me zamoli da im finansijski pomognem i ja postajem sponzor te stranke. Tek apria 1992. Zoran Đinđić, nakon jednogodišnjih napora, uspeva da me ubedi da sponzorstvo nije dovoljno i da je neophodan i lični angažman.

***

Par dana po učlanjenju postajem predsednik Gradskog odnora DS u Nišu, a dve godine nakon toga bivam izabran za poslanika, a nakon toga i za potpredsedika stranke koju tada vodi Zoran Đinđić. Imao sam i tu čast da dva puta budem izabran za zamenika predsednika DS, jedini u vreme Zoranovog mandata.

***

Kada su raspisani lokalni izbori 1996. bio sam uveren da pobeđujemo u Nišu. Niko iz vođstva tadašnje koalicije „Zajedno“ , kojoj sam ja dao to ime, nije verovao u moju prognozu. Nakon prvog kruga imali smo dvotrećinsku prednost nad socijalistima, a u drugom krugu oni su pokušali da izvedu ogromnu izbornu krađu.

***

Nije im uspelo jer ih je u toj nameri sprečila moja supruga Biserka, i tada i danas vrhunski eksprert izbornog prava. Raskrinkala ih je potpuno, što je bila dobra osnova za izvanredno uspešne proteste protiv izborne krađe. Počeli su u Nišu, proširili se na celu Srbiju, trajali preko 100 dana i … tako smo pobedili!

***

Na Svetog Savu 1997. godine postajem Presednik skupštine grada, gradonačelnik Niša. U strahu od niških protesta, Milošević priznaje svoj poraz u mom gradu i pre okončanja rada Gonzalesove komisije, pre Lex specialisa. Bilo je jako teško, ali i jako inspirativno voditi veliki grad, a istovremeno biti i protivnik centralne vlasti, Miloševićevog režima.

***

Na hiljadu načina su nas napadali i opstruisali, ali smo mi radili svoj posao hrabro, odlučno i odgovorno. Tužne 1999. godine zločincu Miloševiću  pridružio se i NATO pakt i mnoge moje sugrađane pobio kasetnim bombama, razorio infrastukuru i istorijsko nasleđe drevnog Niša. Nikada im to neću  oprostiti – ni njemu, ni njima.

***

Početkom 2000. godine počeli smo pripreme za lokalne i savezne izbore koji su trebali da budu održani 2001. Napravili smo koaliciju DOS sa ambicijom da se konačno obračunamo sa bolesnikom koga su zvali Sloba. Imao sam čast da budem najbliži saradnik, prvi do šefa te koalicije, neponovljivog i nikad prežaljenog dr Zorana Đinđića.

***

Bili smo spremni na sve i za sve. Svet, međunarodna zajednica, nije verovao u mogućnost naše pobede i otvoreno i javno su nas pozivali da bojkotujemo te izbore. Te poruke su dolazile iz Vašingtona, Brisela, Londona, Pariza, Berlina… Na sreću, nismo ih poslušali.

***

Dva Zorana, Đinđić i Živković (Foto: privatna arhiva)

Imali smo fantastičnu kampanju, fenomanalnu kontrolu izbora, snažnu, hrabru i odgovornu organizaciju. I pobedili tako da ni taj visoko postavljeni bolesnik nije smeo da ospori volju naroda. Pobedili smo ga septembra, a dodatne radove smo izvršili 5. oktobra. Naravno, i tada je moj Niš igrao glavnu ulogu.

***

Pobeđujemo i na saveznim i na lokalnim izborima, biraju me ponovo za gradonačelnika Niša, ali posle par nedelja dajem ostavku jer sam izabran za Saveznog ministra unutrašnjih poslova. Srbiju, za koju postajemo formalno odgovorni, dobijamo u jadnom stanju. Izbačena iz svetskih instiucija, prezadužena i spolja i unutra, tehnološki uništena i zaostala.

***

Počinjemo veliku bitku za spas Srbije. Vraćamo je u međunarodne institucije, spoljni dug prepolovljujemo, vraćamo dugove građanima, penzije, dečije dodatke, staru deviznu štednju… Benzin je ponovo na pumpama, struje ima dovoljno, lekova koliko treba…

***

Na žalost, postoje i oni kojima sve to smeta i koji Zorana Đinđića vide kao glavnog krivca za to što su oni poraženi i postali nebitni. Takvih je najviše u poraženom režimu, ali ima ih i u DOS koaliciji. Olajavaju nas, vređaju, prete i organizuju prljave akcije. Naravno, Zoran je glavna meta.

***

Nakon nekoliko neuspešnij pokušaja, prljava kriminalna grupa, koju ja zovem „Klan Milošević“, uspeva 12. marta 2003. da izvrši svoju zločinačku nameru. Ne postoji veći gubitak u modernoj srpskoj istoriji. Tolika mudrost, odgovornost i hrabrost, sve ovo što su bila obeležja pokojnog Zorana, nikada se više neće ponovo pojaviti u takvom intenzitetu. Ogroman gubitak za Srbiju, za njene građane, za njenu budućnost, naravno i za mene.

***

Bivam izabran za Đinđićevog naslednika na mestu premjera, svestan da je on nezamenjiv. Sprovođenjem akcije „Sablja“, ali i nastavljanjem njegove politike, potpuno posvećen ostvarivanju naših zajedničkih planova, učinio sam sve što je bilo u mojoj moći. Zoran Đinđić ostaje nezamenjiv!

***

A oni koji su vodili ovu državu od marta 2004. do danas ne zaslužuju da ovde budu pomenuti. Svojim neodgovornim, koruptivnim, a u poslednjih deset godina i kriminlnim delovanjem, vratili su Srbiju u prljave devedesete prošlog veka. Moramo to da zaustavimo, da ih pobedimo i obnovimo našu otadžbinu!

***

O sagovorniku

Zoran Živković je rođen u Nišu 1960. Završio je Višu ekonomsku školu i bavio se privatnim biznisom sve do izbora na mesto gradonačelnika Niša nakon pobede opozicije na lokalnim izborima 1996. Politikom se bavi od 1992. kada se učlanio u Demokratsku stranku, u kojoj je bio potpredsednik u vreme kada je Zoran Đinđić predsednik DS. Nakon 5. oktobra 2000. bio je savezni ministar policije, a posle ubistva Zorana Đinđića postaje premijer Srbije. Upamćen je po izuzetno uspešnoj policijskoj akciji SABLJA, tokom koje su pohapšeni atentatori na premijera Đinđića i najveći kriminalci u Srbiji. Nakon napuštanja DS, 2013. osnovao je Novu stranku… Sa suprugom Biserkom, ćerkom Milenom i sinom Markom – živi i radi u Beogradu.

(Dnevni list Danas)