Mostarac, veležovac, dovoljno da se predstavi čak i jedan univerzitetski profesor. On je bio mnogo više – ljudska gromada. I moj pobratim!
Zdravko Grebo rođen je u Mostaru 30. jula 1947. godine- Školovao se u Beogradu i Sarajevu, gde je završio studije prava 1970. godine. Šest godina kasnije postao je doktor pravnih nauka, u međuvremenu je (1974) odslužio JNA (Zadar) i učestvovao u šezdeseosmaškoj studentskoj pobuni u Sarajevu. Ni to nije moglo bez njega.
Bio je i šef kabineta Branka Mikulića, ali je (1989) uspeo da se ispiše iz CK SB BiH i Saveza komunista.
U kratkom video zapisu (scenario, montaža i režija Ismet Nuno Arnautalić) Grebo na radiju kaže: „Najveća do sada izgovorena laž je da Bosna i Hercegovina nije moguća. Ono što BiH i Sarajevo pokazuju jeste da je jedino BiH jeste moguća i da sve ostalo jeste laž“.
Zalagao se za građansko društvo, najpre u Jugoslaviji, kasnije (naročito) u Bosni. „Iako još dugo nećemo imati pretpostavke za građansko društvo ni za tolerantni odnos među ljudima koji žive u multikulturnoj i multikonfesionalnoj zajednici, iako se pretpostavke čine nasavladive, to jeste ideja za koju se vrijedi dalje boriti“.
Kada sam kao reporter Borbe (preko Mađarska i Italije) stigao u Sarajevo najpre među prvima sam posetio Grabi i Kemala Montena.
U knjizi Grebo, kratka biografija Boro Kontić opisuje moj odlazak na Pravni fakultet. Grebo je hteo da svojim brucošima pokaže čudovište koje je iz Beograda stiglo da izveštava iz okupiranog grada. Ali nije zaboravio da kaže da je moja press-kartica/akreditacija imala „veliki broj“ 731… Na njegovo „Đesi dosad, pobratime!“ jedna devojka je profesoru rekla da bi trebalo imati makar malo poštovanja za nekoga koji je „otuda“ ipak stigao, i to prvi… Šeretski joj je rekao da ne veruje da ću se „nanosati blentare“, misleći na „višak moje hrabrosti/znatiželje i manjak pameti“. Da ću izgubiti glavu.
Ni profesor nije mnogo brinuo za svoju blentaru. Tako smo, Rastko Močnik, Grebo i ja posle kilometara i kilometara tabananja (neću reći koliko, da ne ispadne…) „osvojili“ njegov Mostar. Posle umora Mostarci su nas lepo primili i ugostili da se skoro ničega ne sećam. Toliko smo se našljemali da mi je jedino u sećanju ostalo bratimljene sa Močnikom, grebanje ruku iza šake i vezivanje tri ruke kafanskim stolnjakom… Po jedna nam je bila slobodna za srču.
Pet godina već nema čoveka koji je bio „božji dar“ za čitav jugoslovenski prostor, ponajviše ipak za bosanski. Adio, pobro!
Dragan Banjac
