Dario Rosi
Valja nam se vratiti u realnost i utonuti u januarsku depresiju. Do Uskrsa ćemo pustiti maštu na ispašu pa možda smislimo i patiniramo neki novi spektakularni običaj. Što nam teško.
Jer kako mudro napisa gospođa Vera Ranković: „Srbin u boga ne veruje. On veruje u crkvu, u popove i „svetinje“ tj. u hramove tj. u malter i ciglu.
Za svoju Crkvu Srbin nije spreman da voli i prašta, ali spreman je da ubije. Njegovi rituali za crkvene praznike su prazni i šuplji, paganski, lišeni dubljeg smisla i značenja, bog i Hrist su tu samo maskote koje se nose u prigodnim prilikama, ali ih nema u svakodnevnom životu.
Prosečan Srbin ne ume da izrecituje Oče naš, da navede sedam smrtnih grehova ili deset božjih zapovesti, njegova vera je prazna i šuplja da odzvanja.
Isto važi i za sveštenstvo koje se pretvorilo u sektu ogrezlu u etnofiliju, (ljubav samo prema svom narodu, što je Hrist izričito osuđivao) koje živi i uživa na grbači naroda, mešajući se u politiku, živeći u raskoši i privilegiji, debelo naplaćujući svoje usluge bez plaċanja poreza, kršeći svakodnevno svih deset božjih zapovesti.
Sveštenici koji ne veruju u boga odlično se slažu sa političarima koji ne veruju u red i zakon niti u demokratiju, i s narodom koji ne veruje ni u šta.
Savez stvoren u paklu.