Ivan Srdanović
Zamislimo nešto veoma malo verovatno. Probudio se jednog jutra premijer Kosova i shvatio da bi zajednička država sa Srbijom mogla doneti mnogo dobra za stanovnike Kosova a njemu popraviti imovinsko stanje. Zato on saziva Vladu Kosova, konsultuje se sa predsednicom Vjosom Osmani i dobija saglasnost za pokretanje pregovora koji bi se mogli završiti referendumom, na kome bi narod Kosova izglasao samoukidanje svoje zemlje u korist zajedničke države sa Srbijom.
Aduti su u njegovim rukama, jer Premijer Kosova dobro zna da je braći Srbima veoma stalo do teritorije koju većina oseća kao svoje da za Kosovo plate koliko se traži. Ako treba i u krvi – to se gotovo i podrazumeva.
Zato umesto da bude belaja traži da: Predsednička i Premijerska funkcija budu na rotaciji svake četiri, ili svakih pet godina. Dvojezični službeni jezik i dokumenta. Proporcionalnu zastupljenost u vojnom, policijskom i obaveštajnom vrhu. Dvodomnu skupštinu i garantovanih sedamdesetak odborničkih mesta u skupštini. Izjednačavanje plata i penzija i ravnopravan pristup socijalnom i zdravstvenom sistemu zajedničke države.
Ovo sve tek za početak pregovora. No, hajde da u ovom misaonom eksperimentu odemo korak dalje: Vlasti Srbije sa radošću i neskrivenim oduševljenjem prihvataju predlog dojučerašnjeg neprijatelja. Sa tribina stadiona umesto pesmice „Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji“, čuju se pozivi na bratstvo i jedinstvo, međunarodnu, hrišćansku i svaku drugu ljubav. Generali i komandni kadar sedaju u klupe i sa radošću đaka željnih znanja uče da sriču Srbi albanski, a Albanci srpski jezik.
Dedinjske vile se prazne da bi se u njih nastanili zvaničnici Kosova. Penzioneri sa oduševljenjem dočekuju vesti o korekciji penzija kako bi svoju koru hleba podelili na ravne časti sa braćom i sestrama po godinama. Opozicioni lideri su konačno dobili trajnog i pouzdanog partnera sa čijom bi skupštinskom četvrtinom, (a možda, zašto da ne i trećinom glasova ako Premijer Kosova bude mudro pregovarao!) mogli da lako dolaze do većine u parlamentu…
Sve ovo izgleda kao san.
Što se tiče autora ovih redova, njemu zajednička država Srbije i Kosova ne bi smetala. Ne bi mu smetalo čak ni kada bi se zbog brisanja religijskih i drugih simbola morala menjati zastava zemlje, grb, himna pa i sam njen naziv. Srbokosovska republika? Federacija Srbija-Kosovo? Pretpostavljam da bi se zemlja kao i njeni građani preporodili kao nova srbokosovarska nacija?
Iskreno, mislim da za sve ovo nema mnogo izgleda, ali da bi bilo lepo. Ako ništa drugo zajednička država bi pre svega morala da se odrekne nacionalnog i verskog taloga koji živi i već tri decenije lepo profitira od mržnje.
Da budem iskren mislim da je upravo mržnja u tom dugom vremenu dobila oreol patriotizma i da je neprestanom i upornom zamenom teza postala osnovni kohezioni materijal za ono što se danas pomodno naziva očuvanjem tradicije i nacionalnim pomirenjem.
Autor je pisac i član predsedništva Građanskog demokratskog foruma.
