Međutim, naša priča o repatim ljudima kao konstrukturasista i šovinista ne zvršava se ovde. Ona igra istaknutu ulogu u knjizi Pitera Greja objavljenoj 1993. godine. U svojoj studiji o mržnji Grej navodi Vladana Đorđevića, „srpskog političara i stručnjaka za narodno zdravlje“ da bi ilustrovao kako su rasisti „decenijama… puštali svoju maštu da tumara“. Ali sociolog Grej ne primećuje da Đorđević, koga navodi kao primer ekstremnog rasiste nije sam smislio tu priču. Štaviše, Grej očigledno nije gubio mnogo vremena na čitanje Đorđevićeve knjige – čak ni njegovo ime ne piše uvek tačno – i potpuno previđa činjenice da je data priča stara više od 2.000 godina i da je, mada zasnovana na čistim glasinama, veoma uspešno zaokupljala ljudsku maštu. Ignorišući priču koja za sobom vuče tako dugaćak rep i upirući rstom u Đorđevića, Gej ne samo što oslobađa krivice njegove informante i njihove prethodnike nego i obezvređuje i spstvene argumente.
Da bismo valjano razumeli zašto je Đorđević (pre)pričao staru priču – što je pitanje kojem Grej uopšte ne posvećuje pažnju u svojoj studiji – od ključne važnosti je da znamo kome je on nastojao da je uputi. Đorđević je bio iskusan političar i potpuno svestan činjenice da, ma koliko bila upečatljiva, njegova tvrdnja neće privući pažnju javnosti ako ne pokrene neku dublju emociju. Iste godine kad je nastojao da predstavi Albance kao savremene Troglodite, on se javno izjasnio kao „zahvalan učenik nemačke škole i veran prijatelj mog dragog Beča“ i tom prilikom je objasnio da su „Balkanci za vreme ratovanja u Turskoj, a naročito kad su se budili u novom nacionalnom životu, čvrsto verovali u velike fraze evropske politike“. Zato nije čudo što je računao na to da će tvrdnje koje su čitaoci s nemačkog govornog područja već priznali kao verodostojne biti za njih dovoljno ubedljive. Pogotovo što je on njima bio prilično zadovoljan.
Srbija je tražila da kroz severnu Albaniju dobije izlaz na more jer je dalmatinska obala bila za njih zavtorena. Do 1879. godine srpski pobornici srpske stvari nadali su se da će pripojiti tw oblasti naseljene prilično brojnom srpskom manjinom. Tako je 16. septembra 1876. godine vojska proglasila kneza Milana „kraljem Srbije i Bosne. Pripajanjem Kosova i Bosne i Hercegovine Srbija bi dobiladugačku granicu sa Crnom Gorom i dve srpske države mogle bi konačno da se ujedine i tako ostvare san o Velikoj Srbiji. Ali na Berinskom kongresu 1878. godine evropske sile su odobrile Austrougarskoj da okupira Bosnu i Hercegovinu, što je značilo da da bi ulazak srpskih snaga na to područje bilo isto što i objava rata Dvojnoj monarhiji. Srbija je pokušala da nađe neki drugi način za postizanje „opravdanih pretenzija“ na izlaz na more. Ubrzo su srpski šovinisti željni da sedokopaju albanske obale na Jadranu, otpočeli propagandnu kampanju čiji je cilj bio ponovno uspostavljanje Dušanovog carstva. U tu svrhu oni su koristili i metode i ideologiju evropskog kolonijalizma. Kako su se planovi Srbije poklapali s interesima Nemačke, kancelar Bizmark, čuven po tome što je imao običaj da bezobzirno zanemari činjenice koje mu nisu odgovarale, tvrdio je na Berlinskom kongresu da ne postoji albanska nacija. Povlađujući takvom stavu, zapadnjački dopisnici s lica mesta izveštavali su da su Albanci apsolutno beskompromisan narod koji nema milosti niti je očekuje, pa „u bolnicama ujedaju lekare koji pokušavaju da im pomognu“. Kad je britanski putnik u Podgorici upitao dr Foksa koji je godinama živeo u Srbiji „tako blizu Albanije“, šta prosečan poslovni čovek koji živi blizu svoje kancelarije“, šta zna o Albancima, ovaj mu je objasnio da su Albanci „ološ Balkana, potomci razbojnika isteranih iz drugih balkanskih zemalja; gadan svet, i moralno i fizički“.
Albancima nije trebalo dati državu jer oni mrze svaki oblik vladavine i nesposobno su da upravljaju poslovima. Ovaj argument su prve upotrebile Austrougarska i Nemačka kao protivstav britanskom predlogu da se osnuje nezavisna Albanije. Kasnije su takvo stanovište zauzeli i srpski političari. Srpski predsednik vlade Nikola Pašić, na primer, tvrdio je da insistiranjena nezavisnosti Albanije ne bi bilo ni u interesu Albanije ni u interesu Evrope jer Albanci nisu za nju ni spremni niti je zaslužuju; oni nemaju ljude koji bi umeli da vladaju zemljom. Kad bi bilaa nezavisna, Albanije bi uvek bila uzrok nemira na Balkanu. U tom kontekstu Đorđević je iznova prepričao priču o repatom narodu koristeći „argumente“ pozajmljene od uastrijskih autora kako bi dokazao da su Albanci nesposobni da vladaju sami sobom. Priča je objavljena na srpskom, ali i na nemačkom jer je trebalo da bude dostupna i čitaocima na Zapadu.
Balkanski državnici su iz dugog iskustva evroskih velikih sila naučili da će najbolje proći ako sami sebi pomognu, da je fait accompli vredniji od razumnog argumenta. Zato su, kad se u decembru 1912. godine ukazala prilika, srpske snage okupirale Drač u severnoj Albaniji.
Kad s vrh brda ugledaše more, svi vojnici osetiše da je to svečan trenutak u istoriji njihovog naroda. Vrata ka nacionalnom oslobođenju stajala su otvorena pred njima. To je bilo otvoreno more preko kojeg se Srbija neometano mogla ukljućiti u trgovinu i civilizaciju sveta. U savršenom poretku oni domarširaše do obale kod Drača. Srpska trobojka je pobodena u vodu i dok se crveno, plavo i belo polje lepršalo na povetarcu, začu se trostruki uzvik: „Živelo srpsko more“.
Međutim Srbi nisu uspeli u svom pokušaju da ignorišu Albance i da Skadar, Drač i okolnu niziju predstave kao slovensku zemlju na osnovu toga što su njom nekad vladali sršski carevi. Taj neuspeh bio je uglavnom posledica činjenice da je Austrugarska branila svoje interese, a nije proistekao iz neke ljubavi Evrope prema istorijskoj pravdi: Austrougarska je jednostavno želela da spreči izlazao Srbije na more. Zato je Srbija bila prisiljena da povuče svoju vojsku iz sevrene Albanije i njeni „arguenti“ su odbačeni, a doživela je i to da neki stručnjaci sa Zapada optuže srpske autore za „ekstremni nacionalizam“ iako su ovi u stvari bili krivi samo zato što su zdušno želeli da konstruišu Srbe kao „prave Evropljane“ i kao takve ih predstave svetu. (Božidar Jezernik, DIVLJA EVROPA, Balkan u očima putnika sa Zapada, Beograd – 2007)
D. B.
