Snežana Čongradin
Da se vratimo na početak. Kosovo je nezavisna država od 1999. godine. Kraj rata koji je Srbija vodila i izgubila na Kosovu je odavno označen.
Srpkinja i Srba je od tada sve manje na Kosovu. Jer, tako su vodile i vode taj „proces“ ovdašnje vlasti. Pritom se ne misli, razume se, da nema odgovornosti kosovskih za tragedije koje se trenutno odvijaju, ali građanke i građani Srbije nemaju baš nikakvu moć da utiču na politiku Albina Kurtija, što predstavlja značajnu razliku od toga kakav uticaj imaju na smenu režima Aleksandra Vučića u Srbiji.
Ceo svet, ovaj sa kojim Srbija pokušava da se integriše više od dvadeset godina, od 2000. godine, odnosno od rušenja ratno-zločinačkog-profiterskog režima Slobodana Miloševića, saglasio se da je državni vrh Srbije naredio i sprovodio najteže ratne zločine nad pripadnicima drugih naroda u poslednjoj deceniji prošlog veka.
Ogroman broj presuda za genocid i najteže ratne zločine pred Međunarodnim sudom pravde… Sudom koji priznaje Srbija kao i sve države članice EU, čiji punopravni član Srbija teži da bude.
Među svim tim presudama su i presude vojnim komandantima Srbije zbog zločina nad kosovskim Albancima. Stoga je ceo svet udruženo i bombardovao našu zemlju.
Nas. Ni krive ni dužne. Prinuđene. Izmanipulisane usled brutalne medijske manipulacije, suočene sa izostankom znanja, ukidanjem osnovnih sloboda – mišljenja i govora i svega što je neophodno za jasnije i istinitije uvide u to što se događalo devedesetih godina.
Čini se da nema nikoga normalnog danas ko bi mogao da negira zločine koje su Miloševićeve i Šešeljeve formacije činile na prostoru bivše Jugoslavije, tvrdeći da time zapravo brane Srpskinje i Srbe.
A, šta su zapravo radili? Bogatili se, žrtvujući sopstveni narod. To je rezultat njihove „borbe“. Vrlo mudra politika čiji su rezultati bombardovanje i proterivanje.
Srpkinja i Srba više nigde nema, a oni što su preživeli teror kako srpskog rukovodstva tako i onih zločinačkih formacija na drugim stranama, zbili su se u Srbiji ili uspeli da emigriraju u inostranstvo.
Ili su preostali. O tim preostalima, kako se u vreme novih i aktuelnih posledica „premudre“ politike Srbije govori o njima na Kosovu, jedino je danas reč.
Dok mafija Milana Radoičića i Aleksandra Vučića, glavnih komandanata egzodusa Srpkinja i Srba sa Kosova, onih koji preko njihovih leđa švercuju oružje i drogu, a u prve redove isturaju druge da ginu, pune svoje prljave džepove i šepure se po elitnim vilama, otkucava vreme…
Za to što je Kosovo nezavisna država krivi su srpski političari. Većina njih je označena ratnim zločincima. „Titulom“ koju su zaslužili u ratnim devedesetim godinama – Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj.
Dvojica koja decenijama unazad jašu sirotinju, nas građanke i građane Srbije, međutim, i danas su na vlasti – Ivica Dačić i Aleksandar Vučić.
Pojam „krivi“ upotrebljen je isključivo u kontekstu toga da na Kosovu, posle osvetničkog zločina kosovskih Albanaca nad Srbima, a nakon terora koji su Vojska Srbije i policija činili nad njima tokom devedesetih godina, i dalje ima pripadnika srpske nacionalnosti.
Ostalo je nebitno. U pitanju su životi, elementarna, fizička bezbednost. I ako je tačno da vlast Aljbina Kurtija proteruje Srbe sa severa Kosova, da ih nevine hapsi i zastrašuje, šta radi vlast Aleksandra Vučića?
Švercuje oružje?
O tome kako se dodaje gas proterivanju sopstvenog naroda sa područja bivše Jugoslavije, iz Hrvatske, Bosne, Kosova – Aleksandar Vučić je verovatno najstručniji, s obzirom na iskustvo kojim obiluje.
Da se ponovo vratimo na početak. Kosovo je faktički nezavisna država. Sa priznanjima i drugim državama se trguje da bi se ovdašnjim političarima dizao ili spuštao rejting. Ko zna koliko novca građanki i građana Srbije su potrošili da bi na toj temi sebi obezbedili pobede na izborima i mogućnost da svoje „šape“ spuste na naš novac.
Novac jednog od najsiromašnijeg naroda Evrope. Na nas Srpkinje i Srbe koje su slali u ratove da se vratimo mrtvi, u kovčezima, ili kao ratni zločinci, da bi oni mogli da profitiraju.
Da se opet vratimo na početak. U Srbiji su na vlasti ratni profiteri. Iako je od početka rata u Jugoslaviji prošlo više od trideset godina.
Njihov obraz, džep, misao su najpljaviji, umazani krvlju.
Kako je moguće da se te fleke tako dugo i uporno ne vide?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
