понедељак, новембар 25, 2024

ŠTA SU GOVORILI Milovan Đilas: Isti Srbi, drukčija Srbija

Slične objave

Podeli

 

Milovan Đilas (Foto: osvrt.me)

Dok sam razmišljao o svom prilogu o Drugoj Srbiji, nametnule su mi se dve
aktuelne ideološke postavke koje bi trebalo izložiti temeljitijoj kritici radi raščišćavanja
nekih pojmova o jednoj drugoj, politički drukčijoj Srbiji. Bez te kritike, bez raščišćavanja
tih pojmova nije lako, ako je ikako mogućno, ocrtati puteve ka Drugoj Srbiji. »Ideološke
postavke« koje sam pomenuo nisu komunističke: aktuelnih komunističkih postavki više
nema, a malo je izgleda i da će ih biti, budući je raspra s njima već obavljena i u teoriji i u
nemiloj, surovoj političkoj stvarnosti. Nego, nije komunistička ideologija jedina koja
opija učene i zaluđuje bezazlene.

Prva postavka se zasniva na gledanju na Srbiju kao na »nebesku zemlju« –
»nebesku Srbiju«. Šta zapravo treba da znači ova postavka, niko, pa ni njeni zastupnici
racionalno ne objašnjavaju. To je, inače, varijanta tvrdnji, nedokazivanih i nedokazivih,
da je Srbija »biblijska zemlja«, da Srbi ne treba da haju jer je »božja pravda« na njihovoj
strani i tome slično. »Nebesku Srbiju« nastoje, posredno, da vežu i za prelepu narodnu
pesmu o knez-Lazarevom izboru carstva nebeskog, premda bi mu carstvo zemaljsko
donelo pobedu na Kosovu.

Ne poričem inspirativnu moć »nebeske zemlje« i »božje pravde«, a pogotovu
divotnu žrtvenost kneževog izbora. Ali »božje pravde« je tako malo na zemlji, pa za
zemaljsku pravdu – pravnu državu, moramo neprestano da se borimo. Tako i »nebesku
zemlju«, zvala se Srbija ili kako bilo, deca te zemlje – svi koji žive od svog uma i svojih
ruku moraju spustiti na realno, životno tlo.
I zbog toga je za slobodan rad i slobodno mišljenje, odnosno za održanje nacije
kao celine, veoma važno, ako ne i presudno, sagledavanje slomovrata i nevidelice u koje
vode postavke slične onoj o »nebeskoj zemlji« – čim se pretvore u ideologiju, čim se
nametnu kao jedine, apsolutne vrednosti.

Te i takve postavke – budimo otvoreni – čim siđu u realni život i realne odnose,
rezultiraju izdvajanjem vlastite nacije u naciju nad nacijama – u višu rasu, nasrtljivo
težeći da je organizuju u apsolutističku, »nepogrešivu« i neporecivu silu.

Druga aktuelna postavka koju bi po mom sudu trebalo izložiti kritici – kritici
nešto blažoj, ali takođe efikasnoj, jeste takozvano srpsko »Ne«. To »ne« s razlogom je
slavno i, kao takvo, neizbrisivo u svesti i istorijskom pamćenju srpske nacije, mada i
druge nacije poznaju i pamte takve podvige i prkose. Time već izrekoh da se to »ne«
odnosi na odbijanje srpskog naroda, odnosno njegovih reprezentativnih političkih snaga,
da se pokore nadmoćnim, zavojevačkim silama, makar ono nametalo nepredvidljive,
vanrazumske žrtve.

Neću govoriti o opravdanim, već nespornim »ne« Srbije i srpskog naroda. A ni o
onim nepromišljenim, katastrofičnim »ne« – jer bilo je i takvih – najčešće isplaniranih
tuđom pameću ili vlastitim bezumljem.

Postoji uska, neraskidiva veza između onog totalitarističkog fantaziranja o
»nebeskoj Srbiji« i ovog političkog, zemaljskog »ne«. I jedno i drugo se nameću kao
izuzetnost, kao neko više i apsolutno svojstvo samo srpskog naroda – svojstvo koje srpski
narod izdvaja od drugih naroda i uzdiže iznad njih, pa mu se svi Srbi, bez obzira na
okolnosti i odnose, moraju bezuslovno potčinjavati. Na tako nešto, razume se, trebalo bi
da su svi Srbi moralno obavezni kad god se desi da od tog nebesko-zemaljskog »ne«
zavise identitet i nezavisnost naroda i države. Ali, ne mogu, ne smeju se smetnuti s uma
iskustva, napose ona čiji smo tragični savremenici – da tom zemaljskom »ne« ideološke
vlasti i apsolutni vladari, koji sebe poistovećuju s narodom i državom, pridaju totalni i
totalitaristički, nebeski značaj. Oni znaju samo za »ne« kad god naslute da bi to moglo
ugroziti njihovu apsolutnu vlast. Štaviše, i njihovo »da« je »ne« kad god, preosetljivi na
opasnost, osete da se ona »valja iza brda«.

Ponosno, žrtveno i herojsko »ne« iz narodnog pamćenja i svesti naroda autokrati i
njihovi ideolozi prisvajaju kao svoju privilegiju, uvaljujući naciju i sebe u sumanute
sukobe i poraze, iza kojih slede sramna trežnjenja i bolna prizemljenja.

Živim u Beogradu od 1929. godine – punih pedeset sedam godina, ako se oduzmu
godine prinudnog odsustvovanja. Nezaboravi i nadahnuća iz crnogorskog zavičaja spajali
su se, saživljavali u meni s Gradom i Srbima Srbije, s njihovim stradanjima, klonućima,
uzletima, podvizima, žrtvovanjima. Srbi u Srbiji se nisu promenili za sve to vreme.
Narodi se ne menjaju, kao ni ljudsko biće: ako se i menjaju, to je neprimetno zbog
njihovih unutarnjih nesagledivih moći, zbog njihovih neuništivih i neprolaznih svojstava.
Menjale su se i menjaju se vlasti i države, pa i srpske vlasti, Srbija kao država, državni
oblici Srbije. Srbija je velika kad je svoja i sveljudska – na svom tlu, s vrednostima i
zanosima koji je spajaju sa svetom i s kojima je svet prihvata kao deo sebe. Kao što je
rekao pesnik: »Srbijo, pesmo među narodima«.

(Beogradski krug, 16. maj 1992)

D. B.