Američka administracija, Evropska Unija i značajan deo srpskog društva su očigledno poverovali da će „crveno-crna koalicija“, kako su 1990-ih godina nazivali politički brak socijalista i radikala, koja je najodgovornija za krvavi raspad Jugoslavije, može u 21. veku, presvučena i umivena u naprednjake i socijaliste uvesti Srbiju u Evropsku Uniju.
Poverovali su, izgleda, i da je Aleksandar Vučić u međuvremenu shvatio šta je značio pad Berlinskog zida pošto nam se u jednom trenutku požalio da nije dobro razumeo značaj tog događaja pa je u tom nerazumevanju uzvikivao po srpskom parlamentu, istrgnut iz konteksta – sto Muslimana za jednog Srbina -, odlazio da „nadgleda“ „herojsku“ opsadu civila u Sarajevu, branio ratne zločince i lepio table sa nazivima ulica tih istih zločinaca, sve dok mu odjednom nije sinulo da greši. Izgleda, ipak, da mu nikad nije „sinulo“. Deluje da vuk dlaku menja, ali ćud nikako. Govor povodom izmišljenog naprednjačkog dana zastave jasno je pokazao radikalsku ćud koja je neprekidno iskakala kroz razne Informere, Pinkove, Vuline, Gašiće, Zavetnike, Miše Vaciće, Bihalije i murale po Njegoševoj ulici u Beogradu.
Dok pritajeni radikal skriveni putinofil Vučić pruža Zapadu mrvice u rešavanju najvećeg problema koji oni vide na Balkanu – a to je Kosovo, Srbija neumitno propada u mrak radikalizma, verskog fanatizma, putinizma i patološke, neupitne ljubavi prema Rusiji. Nestabilna i krhka demokratija ustupila je mesto autokratskom sistemu u kome vladaju bezakonje, organizovani kriminal i kult nasilja.
Memorandumska politika koju je Milošević sprovodio krvlju i ognjem bila je poražena u ratovima od 1991-1999. godine. Međutim, ideja nije bila pobeđena, ostala je da živi u podrumima po kojima su se današnji vladari Srbije krili 5.oktobra 2000. godine. Dvadeset i tri godine kasnije, Vučić opet priča o ugroženosti srpskog naroda, o nemogućnosti da se vijore srpski barjaci po nezavisnim državama – Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Kosovo držimo u stanju zamrznutog konflikta, bez želje da rešimo probleme.
Memorandumsko-crveno-crna propaganda problem Kosova svodi na dve ravni. Jedna je da nas je NATO bombardovao ničim izazvan, bez dozvole Saveta bezbednosti UN kao da je Miloševićev režim prethodno dobio dozvolu Saveta Bezbednosti da izvrši etničko čišćenje na Kosovu i druga – da je čitav spor baziran na spornoj teritoriji, a ne na rešavanju problema imovine privatnih lica, odnosa među ljudima i života u nekonfliktnom društvu.
Vlast, tercirana od nesposobne i bezidejne opozicije, insistira na ideologiji krvi i tla i sve vreme drži srpsko društvo u konstantnom predratnom stanju u kome raste napetost i isfrustriranost koje vode u nasilno ponašanje i nasilje bez razloga i svrhe, zbog čega su hiljade građana izašli na ulice da protestuju i traže – normalno društvo.
Mi iz političke organizacije GLAS smo zabrinuti zbog obamrlosti srpskog društva i izostanka žestoke reakcije na ratnohuškački govor Aleksandra Vučića. Zbog toga pozivamo sve usnule, zbunjene i zanemele intelektualce, profesore univerziteta, nevladine organizacije, proevropsku i građansku opoziciju, ako uopšte takva postoji, da se jasno i glasno suprotstave ratnim pokličima ruskog gubernatora i samodršca Srbije Aleksandra Vučića i njegovog autokratskog režima. Pozivamo i predstavnike Evropske unije i SAD da pomognu Srbiji u očuvanju osnovnih demokratskih vrednosti kroz još jasniju podršku proevropskim snagama u Srbiji. Ponovo je došlo vreme da kažemo odlučno NE! ratu. Ne smemo dozvoliti da nam se ponove devedesete! Ne smemo dozvoliti da četiri jahača srpske Apokalipse Gedža Ćosić – Milošević -Šešelj – Vučić odvedu sve građane Srbije u propast i unište sve što je ostalo od države Srbije.
Bez obzira na činjenicu da je građanska i demokratska Srbija slabija sada nego devedesetih, bez obzira koliko nas je malo, bez obzira na neravnopravnu borbu, ne smemo da se predamo i klonemo. Srbija nema nikog osim nas samih.
Autor je istoričar i predsednik političke organizacije Glas/Voice.
