Dušan Petričić
Prvi put sam pao zbog Vučića, a sada zbog voditeljke sa „Pinka“. Oba puta jer sam karikaturama komentarisao razne vidove pornografije u društvu. Ne kukam i ne žalim se, ali mi se čini kao dobar povod da razmislim kako smo i gde smo stigli
Godine 2016. moje su karikature izbačene iz Politike. Najstariji list na Balkanu otkazao mi je dalju saradnju. Sedam godina kasnije, evo me opet u sličnoj situaciji. Zbog neprihvatanja cenzorskih zahvata na mojoj redovnoj nedeljnoj karikaturi, ja sam odlučio da prekinem saradnju sa redakcijom Nova.rs.
Prvi put sam pao zbog Vučića, a sada, verovali ili ne, zbog „one stvari“, međunožja ili intimne regije, kako se to već pristojno kaže, one voditeljke sa Pinka, Jovane. Oba puta, dakle, jer sam svojim karikaturama komentarisao razne vidove pornografije u našem društvu.
Ne kukam i ne žalim se. Napadi, cenzure i zabrane su uobičajena stvar u mom poslu. Moglo bi se reći pohvalna stvar, jer gotovo uvek govori o poštenom i preciznom obračunu sa pokvarenom vlašću i raznim pojavnim oblicima te pokvarenosti.
Ali mi se čini kao dobar povod da razmislim kako smo i gde smo stigli u ovih sedam godina. Te 2016, iako posle punih pet godina novoradikalske vlasti, još smo imali utisak da tu i tamo prosijavaju tragovi zdravog rasuđivanja, građanske svesti, iskrene želje da se malo resetujemo i vratimo na put ka demokratiji i Evropi. Možda je to bila i zabluda, ali nas je punila dobrom voljom i entuzijazmom. Još je bila vidljiva, bar nam se tako činilo, jasna linija koja razgraničava pozitivne i retrogradne snage u društvu. Verovali smo da bez dileme umemo da razlikujemo dobro i loše, pošteno i nepošteno, istine i laži.
Onda je slika počela polako da se muti. Laž, prevara, muljanje kao najjače oružje drumskih razbojnika na vlasti, preplavili su javni prostor sa takvom agresivnošću i bezočnošću, bez pravog odgovora i otpora onih koji bi umeli lako da ih prepoznaju i ostavila nas bez snage i kompasa. Granica između „naših“ i „njihovih“, šta god to značilo, kao posledica sistematičnog i svakodnevnog medijskog lobotomiranja, postajala je sve relativnija.
Zatim se pojavila neka nova vrsta ljudi, naizgled iz „naših“ redova, liče na pristojne, lepo vaspitane, humano, demokratski i zapadno orijentisani. Nema ih mnogo, ali su lepo raspoređeni. Politički su korektni, sa iskrenim entuzijazmom brane sva ljudska, ženska, dečja, rasna i gej prava. I insistiraju na tome da se vlast može menjati samo demokratski, na izborima, uz poštovanje svih pravila stabilnih demokratskih društava.
I šta je tu sporno? Ništa. Osim činjenice da to stabilno demokratsko društvo ne postoji, da su sve državne i društvene institucije uništene, da su zajednička dobra oteta, da su sva moć i pare koncentrisane u rukama jednog čoveka. I da nijednu od vrednosti za koje se tobož zalažu nije moguće odbraniti i primeniti pri ovakvom stanju stvari i odnosu snaga. Ne mogu da se otmem utisku da su ti ljudi u ovom trenutku najefikasniji saradnici takozvane vlasti u očuvanju pozicija i materijalnih dobara koje su oteli. (SNS-ova mafijaška rulja vrlo je vidljiva i sa sve skučenijim operativnim mogućnostima.)
Ovi novi operativci, koji površnom posmatraču lako zaliče na civilizovanu opoziciju, a otvoreno i bez blama se hrane na državnom kazanu, vrlo vešto mute već zamućenu sliku, sprečavajući nesrećnu i obezglavljenu javnost da sabere dva i dva i shvati da se ova vlast nikada na izborima neće promeniti.
Procenjujući realno nivo spremnosti građana da se upuste u one druge opcije, priznajem da sam skeptičan. Ali će i nama, a pre svega njima na vlasti, konstantno visiti nad glavom pretnja ulice, sa svim što ta pretnja nosi.
Malo sam odužio priču koja je počela besmislenim i smešnim pokušajem cenzure jedne karikature, neuporedivo bezazlenije od mnogih koje je ista ta redakcija objavila. Nešto je tu nelogično i preterano. Objašnjenje direktora i glavnog urednika medijske kuće Nova.rs, koje se u međuvremenu pojavilo, neodoljivo ukazuje na logiku operativaca koje sam u prethodnim pasusima opisao. Lepo sročeno, sa iskrenom brigom za ženska prava leve osobe na karikaturi da se nosi i ponaša prema sopstvenom osećanju mere i ukusa, na javnom ili radnom mestu, da bi sa sagovornikom, takozvanim predsednikom, malo kasnije zabrinuto raspravljala o budućnosti svih nas.
Jedino što je potpuno besmisleno, jer u istom trenutku oko nas nedužna deca ginu, traje pljačka nezapamćenih razmera, razvaljuju se delovi Beograda, nacija je moralno obogaljena, a uzročnici i protagonisti ovih nedela smeju nam se u lice.
Nisam sasvim siguran o čemu se radi. Je li u pitanju strah, koji je osoba sa desne strane karikature uspela da uvali čak i ljudima koji su, bar deklarativno, njegovi zakleti neprijatelji, uz neizbežno pitanje, a kojim to svojim atributima on, takav kakav je, taj strah generiše? Je li u pitanju neznanje i totalno nerazumevanje novinarske profesije? Je li u pitanju naprosto glupost ili, pak, zadatak koji mora da se ispuni i ko je postavio taj zadatak? Ili sve to zajedno, što je verovatno najtačnije i najtužnije.
Besmisleno mi je da se bavim ovakvim nagađanjima. Još besmislenije da polemišem ili ozbiljno diskutujem. Ovakva objašnjenja naprosto ne dozvoljavaju ozbiljan pristup.
Podsetiću samo da je Veselin Simonović, osnivač i urednik kuće Nova.rs, koji, nažalost, već više od godinu dana nije sa nama, a na čiji sam poziv počeo da crtam za ovu medijsku kuću, u jednom trenutku, pod ozbiljnim pritiscima i intervencijama izvesnih evropskih pregovarača u Srbiji zbog karikature u kojoj sam ih, sa uživanjem ocrnio, seo i napisao oštar odgovor, odbranivši nas sve skupa, uz upozorenje da im takva glupost, kao što je zahtev za cenzuru, više nikada ne padne na pamet. Slična iskustva imam i sa urednicima u NIN-u za koji radim od odlaska iz Politike. Nema hrabrog karikaturiste bez hrabrog urednika. Od njihovih udruženih hrabrosti profitiraju i urednik i karikaturista i novine i celo društvo. Ali to podrazumeva prave ljude na pravom mestu, ljude koji tačno znaju zašto su tu gde su i šta im je zadatak.
Autor je bivši karikaturista
Politike i Nova.rs
