Moskva suzama ne veruje

Danas u Srbiji gotovo neverovatno zvuči da je Moskva međunarodno priznala Hrvatsku pre Sjedinjenih Američkih Država. U tom kontekstu, ni predsednik Rusije nije propustio priliku da samo godinu dana nakon Oluje odlikuje Franju Tuđmana Medaljom „Georgij Konstantinovič Žukov“ za zasluge i doprinos antifašističkoj borbi. Treba naglasiti da takvo odlikovanje Srbija ni do danas nije dobila jer osim jubilarnih medalja niti jednom našem zvaničniku nije uručen ruski orden za doprinos u pobedi srpskog naroda nad fašizmom

Nikola Lunić

Ima li života u Srbiji posle povratka S-400 u Rusiju? Toliko tabloidno ushićenje, a potom molbe i apeli za ostanak S-400. Sistem je ipak odleteo, a emotivcima ostaje samo saznanje da Moskva očigledno suzama ne veruje. Ili je, što je verovatnije, posvećena isključivo svojim interesima, kao što je to oduvek i bila. A posebno 90-ih godina kad je naoružavanjem Hrvatske ubirala i finansijski i spoljnopolitički benefit. Čak je i ambasador Rusije u Zagrebu Anvir Azimov eksplicitno izjavio da su Rusi dali Hrvatima protivvazduhoplovni (PVO) sistem S-300 PMU da obuzdaju Srbe. Takva izjava bi mnoge otreznila, ali ne i Srbe koji se svega mogu odreći osim sopstvenih zabluda.

KRŠENJE SANKCIJA I OLUJA

Iako pomenuti PVO sistem S-300 nije nikad u Hrvatskoj vojsci postao operativan, sama vest o nabavci je u to vreme imala geostrategijski značaj. Prikazivanje takvog sofisticiranog sistema na vojnoj paradi u Zagrebu na Jarunu 30. maja 1995. godine imalo je i jak psihološki značaj na strane involvirane u sukobe. Ali pored tog sistema, Rusija je kataloški nudila Hrvatima sve osim nuklearnih balističkih raketa. Tako je u to vreme iz Rusije ili uz njeno posredovanje Hrvatska dobila i 18 transportnih helikoptera Mi-17, 12 borbenih helikoptera Mi-24 sa odomaćenim nazivom „đavolje kočije“, 40 aviona lovca/presretača MiG-21, kao i ceo niz sofisticiranog naoružanja i vojne opreme (NVO) poput protivoklopnih sistema Fagot, protivoklopnih raketa Šturm, PVO raketa R-60 i nevođenih raketa S-5.

Od ukupno 40 lovaca, u operativnu upotrebu su uvedena 23 jednoseda MiG-21bis i 3 dvoseda MiG-21UM, dok je ostatak aviona upotrebljen za rezervne delove. Ono što je Hrvatskoj vojsci bilo od neprocenjivog značaja jeste ruska logistička podrška njihovim vazduhoplovnim snagama jer su osim obuke pilota uspostavili tehničku bazu za popravak i podršku sa ruskim inženjerima i tehničarima, ali i isporučili rezervne delove sa ukupno 25 motora za MiG-21, Mi-17 i Mi-24.

Možemo samo da zamislimo koliko je NVO dostavljeno Hrvatskoj jer su Rusi svojim transporterima AN-124 Ruslan i Iljušin IL-76 realizovali preko 160 letova sa prosečno po stotinak tona tereta po letu. Vazduhoplovno-transportna operacija koja se izvodila od 1992. do 1997. godine nazvana je kodnim imenom „Pero“, a zbog embarga UN izvodila se na prilično naivan, ali efikasan način. Naime, ruski piloti bi ulaskom u hrvatski vazdušni prostor obično prijavljivali tehnički kvar zbog kojeg bi im kontrola leta odobravala sletanje na aerodrome u Puli ili na Krku. Ne treba naglašavati da se sa istovarom tereta automatski i tehnički kvar „otklanjao“. Posredništvo je u uslovima međunarodnog embarga obezbeđeno uglavnom preko kompanije Winsley Finance Limited i njenog vlasnika, hrvatskog trgovca oružjem Zvonka Zubaka, koji i danas pokušava naplatiti potraživanja za PVO sistem S-300 PMU. Po njemu, sistem nikad nije isplaćen, te on sudskim putem traži isplatu 200 miliona dolara, nagodbu ili da mu se sistem vrati u izvornom stanju. Nepotvrđene informacije govore da je 2004. godine sistem S-300 PMU završio u SAD, a tada je i rasformiran 1. raketni divizion 205. raketne brigade Hrvatske vojske.

Danas paradoksalno zvuči da su u to vreme Nemci i SAD striktno sprovodili embargo na izvoz oružja prema Zagrebu, dok je Moskva – kršeći sankcije UN – znatno unapređivala sposobnosti Hrvatske vojske. Sled istorijskih događaja će kasnije pokazati da je to upravo bio jedan od direktnih razloga što su se desili Miljevci, Maslenica, Medački džep, Bljesak i Oluja, a možemo samo nagađati koliki je bio uticaj na egzodus srpskog stanovništva iz Hrvatske.

Naklonost Zagrebu je Rusija jasno pokazivala ne samo prodajom naoružanja i vojne opreme, već i spoljnodiplomatskom podrškom, kao i dodeljivanjem odlikovanja. Danas u Srbiji gotovo neverovatno zvuči da je Moskva međunarodno priznala Hrvatsku pre Sjedinjenih Američkih Država. U tom kontekstu, ni predsednik Rusije nije propustio priliku da samo godinu dana nakon Oluje odlikuje Franju Tuđmana Medaljom „Georgij Konstantinovič Žukov“ za zasluge i doprinos antifašističkoj borbi. Pritom se Boris Jeljcin nije obazirao na kontroverznu istorijsku ulogu Tuđmana koja, nažalost, zbog smrti nikad nije imala i svoj sudski epilog.

Ali nije samo Jeljcin gajio takvu naklonost prema Hrvatskoj. I Vladimir Vladimirovič Putin je 2005. godine odlikovao predsednika Hrvatske Stjepana Mesića za doprinos koji su hrvatski narod i Hrvatska kao država dali u konačnoj pobedi nad fašizmom. Time je Mesić upotpunio kolekciju porodičnih odlikovanja u kojoj mu je stric Marko odlikovan NDH Vojničkim ordenom železnog trolista i nemačkim Gvozdenim krstom prvog reda za izuzetan doprinos koji je komandujući domobranskom 369. legionarskom pukovnijom dao u borbama kod Staljingrada. Treba naglasiti da takvo odlikovanje Srbija ni do danas nije dobila jer osim jubilarnih medalja, niti jednom našem zvaničniku nije uručen ruski orden za doprinos u pobedi srpskog naroda nad fašizmom.

Ulogu Rusije 90-ih je na pragmatičan način opisivao njihov prvi ambasador u Zagrebu. On je često naglašavao da „nikad, ni u najfantastičnijim špekulacijama, nije dopuštao mogućnost da bilo koji deo tzv. Krajine ne bude sastavni deo Hrvatske“. A Moskva ga je u tim stavovima podržavala.

INTERESI I EMOCIJE

U to vreme, Kremlj je znalački kapitalizovao „meku“ moć koju je posedovao kod Srba. Takva diplomatija je omogućila Rusiji da se pozicionira kao relevantni medijator sa Srbijom, dok je istovremeno svoj spoljnopolitički interes projektovala kroz investicije sa zemljama Evropske unije i članstvo u NATO Partnerstvu za mir. Dok je Moskva svoje članstvo u NATO-u PzP obezbedila još 22. juna 1994. godine, Srbiji je trebalo više od 12 godina da sledi njihov primer.

I ne treba ovakve činjenice, koje Srbi neće da vide, ni da čuju, dovoditi u kontekst emocija. Upravo suprotno, jer nije teško da kulturno bogatstvo i prirodne lepote Ruske Federacije lako impresioniraju i opčine svakog čoveka, a posebno Srbina. Pored religijske bliskosti, to predstavlja osnovni razlog naklonosti Srba prema Rusima. Ali pritom treba imati svest o nacionalnom interesu, jer istorija je eksplicitna – slepo praćenje ruske politike često može biti pogubno.

Setimo se samo da je od Aprilskog rata do početka operacije Barbarosa, dakle punih 77 dana, Moskva ćutala na pogibiju hiljada Srba u najbrutalnijem bombardovanju Beograda. Neposredno pre bombardovanja je na inicijativu jugoslovenske strane penzionisani pukovnik Božin Simić boravio u Moskvi sa ovlašćenjem da pripremi ugovor dve zemlje o uzajamnoj pomoći.

Ali s obzirom na Pakt o nenapadanju između Nemačke i SSSR, odnosno čuveni Sporazum Ribentrop – Molotov, to jednostavno nije bilo politički logično. Zaključen je samo benigni ugovor o prijateljstvu i nenapadanju između SSSR i Kraljevine Jugoslavije, i to paradoksalno u zoru 6. aprila 1941. godine. Činjenica je da je tadašnji SSSR nesumnjivo dao najveći doprinos celom svetu u borbi protiv fašizma, ali tih 77 dana je „bolelo“. Posebno Srbe koji uvek pokušavaju naći emocionalna opravdanja.

I današnji odnos Rusije prema Srbiji predstavlja odnos jedne velike svetske sile u skladu sa sopstvenim interesima i mogućnostima da globalno projektuje svoj uticaj. Sa tako ostvarenim kapitalom uvek se moglo lako trgovati na tržištu moćnih sila, a posebno kad je reč o sudbinama „malih“ naroda. A zaborav kod Srba je obično vezan za brzinu sušenja obraza. I bez obzira na to što znamo da se ništa ne suši tako brzo kao suza, ne umemo da naučimo da nam interes nacije mora biti večan.

Emocije treba samo da isplačemo.

(Izvor: Nedeljnik VREME)

Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike