Aleksej Kišjuhas
Vladimiru Putinu i putinoidima baš ne ide od (čvrste) ruke. Planirao je da osvoji Kijev i Ukrajinu za tri dana.
Pa je u 485. danu rata dobio oružanu pobunu, puč ili vojni udar u sopstvenoj zemlji, od bliskog mu saradnika Prigožina i njegove paravojne Grupe Vagner.
Ovi neonacistički plaćenici sada su napali Rusiju da bi oslobodili Rusiju od onih koji su napali Rusiju, ili već tako nešto nesuvislo.
Putin je morao i da se obrati na televizoru, i da čitavih pet minuta bogoradi sproću ovih izdajnika i (domaćih) plaćenika.
I jeste, ta stvar se možda izduvala za jedan dan, a sa Prigožinom je napravljen sporazum. Nezadovoljstvo se sakrilo ispod tepiha, ali pobuna ostaje da visi nad glavom Kremlja poput Damoklovog mača.
Uzgred, taj poslovični Damokle bio je dvorski čova i dežurni poltron diktatorskog režima Dionizija Prvog još pre 2.400 godina na Siciliji – otprilike poput Jevgenija Prigožina.
„NOŽ U LEĐA“: Armije ili naoružane snage predstavljaju golemi izazov za svakog autokratu i diktatora. I imaju ključnu ulogu u gotovo svakoj revoluciji ili državnom udaru u istoriji.
Ali, „Plaćeničke vojske su beskorisne i opasne, i vladalac koji postavlja temelje svoje države na takvoj vojsci, nikad neće biti bezbedan, niti će mu vlast biti čvrsta.
Takva vojska je nesložna, častoljubiva, nedisciplinovana, nepouzdana, hrabra među prijateljima, plašljiva pred neprijateljem. Čim dođe do sukoba, ona propada.
U miru te pljačka ona, a u ratu neprijatelji. Jer plaćenici nisu u tvojoj službi zbog ljubavi, već zbog plate, koja nije tolika da bi za tebe izgubili glavu“.
Ove (i druge) dalekovide rečenice upućene Lorencu Medičiju napisao je Nikolo Makijaveli još davne 1513. Biće da Putin nije čitao Vladaoca, to prvo delo moderne političke filozofije. Možda ga sada prelistava pred spavanje?
A šta se tačno dogodilo? Bio je to odsudni trenutak nakon 16 meseci rata u Ukrajini, ali i nakon 20 i kusur godina čvrste vlasti Vladimira Putina u Rusiji.
Od kad je preuzeo vlast, Putin se po drugi put susreo sa potencijalnom revolucijom (prvi put beše tokom masovnih protesta zbog izborne krađe 2011-2012).
I, poput nacista svojevremeno, Putin je celu tu stvar prvo prozvao „nožem u leđa (našoj zemlji)“, a do kraja dana je de fakto pomilovao izdajnika i ličnog plaćenika i kuvara Prigožina. Uzgred, razgovor koji je neoprezno preneo Lukašenko, o tome da se Putin žali jer Prigožin neće da mu se javi na telefon, zvuči kao odnos između bivših ljubavnika.
Baš kao i priznanje da je Rusija potrošila milijardu dolara na Vagner, i još toliko na ishranu vojske koju je pokrivao Prigožinov ketering.
S druge strane, plaćenici i psi rata iz Vagnera mesecima kukumavče da im šefovi iz Ministarstva odbrane i generalštaba, Sergej Šojgu i Valerij Gerasimov, ne dostavljaju dovoljno municije za njihovu borbu u Ukrajini.
Pa su se pobunili, i Moskva je proglasila vanredno stanje u gradu. Vagnerovci su izdašno ginuli u neuspešnim borbama oko Bahmuta, zbog čega je Prigožin neprekidno prozivao Kremlj.
Usudio se i da poruči da cela agresija na Ukrajinu predstavlja samo izgovor da bi se obogatila mala grupa – ološa. Kao i uvek, sada se bistre teorije zavere da su Putin i Prigožin sve dogovorili i iscenirali.
Iako je pobuna okončana za manje od 24 sata, njene posledice će odjeknuti i dodatno urušiti moral ruske vojske.
„KRV I ČAST“: A ko je uopšte pučista Jevgenij Prigožin? Njegov habitus je ilustrativan koliko i indikativan. Pa i za srpski postsocijalizam. Kao tinejdžer u SSSR, bio je najobičniji kriminalac.
Prvo sitni lopov, a zatim i pljačkaš bogataških stanova, pa je čak devet godina proveo u zatvoru (1981-1990). Ali, zatim su došle tranzicione devedesete, u kojima se upadljivo snašao kao preduzetnik ili kontroverzni biznismen.
U početku, prodavao je američke hot dogove po pijacama Sankt Peterburga, i tako zaradio prvi kapital.
Naime, hot dogovi su išli kao poslovična alva, jerbo su Rusi bili gladni (američke brze hrane). Ubrzo postaje vlasnik lanaca prodavnica i kockarnica, a zatim i najfensi restorana i splavova u gradu.
Tamo je ugostio i Žaka Širaka i Džordža Buša, kao i Vladimira Putina, naravno. A nakon 2000, zbog prijateljstva sa Putinom, Prigožinova ketering kompanija dobija (nameštene) tendere za ishranu Vlade ili Kremlja, ali i školskih kuhinja po čitavoj Rusiji, pa ubrzo postaje milijarder.
Njegova žena je danas vlasnica lanaca butika i spa-velnes centara, jer je tako u mogućnosti.
Zvuči poznato? Da, upravo kao životopis nove klase ratnih profitera u našoj Republici.
Prigožin jeste ruski Željko Ražnatović Arkan, ili Milorad Ulemek Legija i njima slični, samo što je on ulagao u hranu i restorane, a ne drogu i fudbal.
Međutim, Prigožin je i mnogo više od toga.
On je prvo osnovao tzv. Agenciju za istraživanje interneta, paramedijsku firmu ili fabriku botova koji komentarišu i proizvode lažne vesti na industrijskom nivou.
A zatim i paravojsku ili privatnu armiju Grupa Vagner, čiji je kredo Krv, čast, otadžbina, hrabrost (Krv i čast je popularni neonacistički slogan, a Rihard Vagner je bio rasista i antisemita).
I čije regrute čine ruski neonacisti i zatvorenici. Hm, šta može da pođe po zlu?
Dakle, pučista i restorandžija Prigožin je indirektni šef i ruskih paravojski i ruskih paramedija. A zanimljivo je što su ove delatnosti svezane. Jer, lažna vojska je medij, i lažni medij je vojska, zar ne?
Istoričari i sociolozi revolucija dobro poznaju ulogu (para)vojske ili naoružanih snaga u državnim udarima, prevratima i revolucijama.
Još u antičkom Rimu, Pretorijanska garda je periodično intervenisala u vezi sa postavljanjem rimskih careva.
U slučaju pučeva ili državnih udara, najčešće je reč o preuzimanju vlasti od neke alternativne elite koju štite naoružane snage.
Mahom je reč o nasilnoj smeni kadrova, a ne o sukobu širih razmera (poput građanskih ratova) ili uspostavljanju novog društvenog poretka (revolucije).
S druge strane, pučevi i pobune nisu samo unutrašnji procesi (mnoge pučeve inicirale su CIA ili KGB), često izazivaju građanske ratove, ili radikalno nove politike i poretke (kao npr. nakon državnih udara generala Franka u Španiji, Gadafija u Libiji, Pinočea u Čileu i slično).
Putin je u svom obraćanju podsetio na Prvi svetski rat, kada vojnici (seljaci) masovno dezertiraju i vraćaju se kući u potrazi za mirom i hlebom i što su vešto iskoristili boljševici.
Carski režim je bio kilav, oslabljen i oronuo, i prevrat pred Zimskim dvorcem dogodio se bez ispaljenog metka.
Mnogi oficiri i vojnici u istoriji bili su pod uticajem liberalnih ili levih ideja o reformama i modernizaciji, i pobunili su se protiv konzervativnih monarhija u Francuskoj, Španiji, Turskoj ili Rusiji.
Međutim, vojska je mnogo češće bila izraz konzervativne reakcije.
I koja samoinicijativno koristi silu da bi preuzela političku vlast, šatro u ime mira i stabilnosti, a tokom perioda društvenih sukoba.
Tako npr. nakon poraza u Prvom svetskom ratu, u Nemačkoj niču brojne ekstremno desničarske, nacionalističke i rasističke paravojne organizacije. Baš kao u savremenoj Rusiji, pa i Srbiji.
Prigožin i vagnerovci zato nisu nikakva liberalna i progresivna sila koja bi da svrgne Šojgua, Gerasimova ili Putina u ime ljudskih prava, demokratije i mira.
Ma kakvi, u pitanju je udbaška ekipa i talog sa dna društvene kace. Ubice i kriminalci sakupljeni po ruskim zatvorima, samo radi pljačke nakita i dragocenih metala, televizora i bele tehnike na Divljem istoku.
Sve isto poput Arkanove Srpske dobrovoljačke garde. Ili poput srpskog puča, odnosno jednodnevne pobune Legijinih Crvenih beretki onomad.
I koja je takođe imala ogromne posledice po srpsko društvo, od atentata do puzajuće kontrarevolucije protiv Petog oktobra. Pa predstavnici (n)ove vlasti i danas bogorade protiv obojenih revolucija.
Da li će ovaj ruski Arkan da smeni ruskog cara, ostaje da se vidi. Prigožinov mač svakako ostaje da visi. Hoće li Srbija ponovo ostati na pogrešnoj strani istorije?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
