Svetislav Basara
Nada mi nije bila veća od sumnje, nisam imao nikakvih nedoumica, mogao sam potpisati – uzdržao sam se da to učinim zbog „osetljivosti momenta“ – da će prvog dana nakon dana žalosti biti upriličen protest opozicije i ubrzo potom kontraprotest vlasti.
Nisam gledao u kristalnu kuglu, nisam analizirao situaciju, bio sam siguran da će tako biti naprosto zato što to u Srbiji tako ide, zato što nam je – da parafraziram Konstantinovića (i da zabodem prst u Abu Ćirjakovu ranu) – iskustvo mitingaško i kontramitingaško.
Tabloidi serbski – koji su, nakon tri dana relativnog tihovanja, dodatno povisili ton za dve oktave – opoziciji serbskoj nabijaju na nos pokušaj da „strmopizdi vlast koristeći tragediju i ubilačke namere Milovana Brkića“, tako nekako, po običaju seru. Ako se drugačije ne naredi – a drugačije nije naređeno – protesti (svih boja) su legitimna stvar, a još je legitimnija namera opozicija (svih boja) da strmopižđuje vlast (svih boja).
Problem je u tome što su i protesti i kontraprotesti u funkciji održavanja srpskom srcu najdražeg stanja – statusa kvo – koje je uzrok mnogih sranja. Budalasto je protestovati i kontraprotestovati protiv nasilja – kao što je budalasto protestovati protiv poplava, a i zbog toga se protestovalo – nasilje valja suzbijati, a uspešno ga može suzbiti samo državni aparat sile.
Nikakvi, dakle, dijalozi, okrugli stolovi, psiholozi i sociolozi. Kakve su, recimo, okrugle stolove, kakve dijaloge upriličavali – i s kakvim su se sociolozima i psiholozima konsultovali eks-ju komunisti – a nasilje je u SFRjotu bilo na istorijskom minimumu svih eks-ju naroda i narodnosti. Drugom ćemo zgodom o tome kako su to radili i da li je baš sve što su radili bilo korisno za istoriju i život.
Onda smo se sredinom osamdesetih – kad je komunizam prdno u čabar – „vratili tradiciji“. Da bi nas sada – nakon masovnih krvoprolića koja su postala serijska – isti oni koji su nas vratili tradiciji (koristim priliku da ih nabijem na qwrz) – minus umrli, plus novostasali – pozivali da se ponovo vratimo tradiciji.
Nemojte imati iluzije: nasilje, nasilničko ponašanje i nasilne smene vlasti su naša „svetla tradicija“, zaslađena bapskim pričama o tome da smo „narod pun empatije koji savladava sve zla“ i bla-bla. Takođe je naša tradicija da se nasilje počinjeno preko granice (koje?) smatra junaštvom, a nasilje počinjeno kod kuće – nezapamćenim zločinom.
Ali nasilje, kao što onomad apsolvirasmo, ne zna za granice. Zato mu se granice moraju postavljati, a koje su to granice – i kako se postavljaju – već smo pomenuli – institucije, zakoni, njihova striktna primena, a ako treba, i pendrek (ako mene pitate, najbolji lek).
Ako bi bog dao – bog bi rado dao, ali mi nećemo – da se pojavi politička snaga s takvim programom, konačno bismo se vratili u realnost, a tradicija bi se već snašla.
(Kurir, famozno, 13. maja 2023)
