Ivan Srdanović
Beograd iz koga je, po mišljenju moje malenkosti, počeo raspad zemlje i dalje, sa magarećom upornošću, istrajava na politici „zaštite manjina“.
Nije jasno da li je ideji o zaštiti manjina prethodila (Slobodan) Miloševićeva priča o očuvanju SFRJ, ili (Vojislav) Šešeljeva o Srbiji od Karlobaga do Virovitice, ali je sigurno da je briga o srpskoj manjini godinama bila tema novinskih naslova, televizijskih priloga i radio emisija.
No, zanimljivo je da je kada se dogodila operacija „Oluja“ priča o zaštiti i brizi prema manjini za samo nekoliko dana sasvim zaboravljena.
Štaviše, ljudima koji su pokušavali da se domognu matice, (neki od njih su mi govorili čak i to da je izbeglički „stampedo“ bio nameštaljka!) bio je par dana sprečavan ulazak u zemlju Srbiju. Beogradski inženjeri ljudskih sudbina smatrali su da bi za izbeglice iz Hrvatske najbolje bilo da se nastane u Bosni. No, kako je u koloni bilo mnogo traktorista koji su se pribojavali da će Hrvatska osvojiti Banja Luku pritisak na granične prelaze na Drini je postao tako veliki da su vlast iz Beograda počela da propušta izbeglice.
Istina, bilo je i onih promućurnijih koji su govorili da je sve nameštaljka, da se granica pravi kod Mrkonjić Grada, da su Amerikanci rekli kako Hrvati dalje ne smeju, kako je već i Arkan iz Beograda pošao tamo i da se već pogađaju oko njiva…
Napaćena Srbija, iskrvavljena u ratovima, nije bila u stanju da pomogne. Bili su topli dan i bilo je i žednih ljudi…
Srećom da je bilo kukuruza.
Neko se tada setio da bi nevoljnici iz Hrvatske mogli da još jednom posluže kao oružje u rukama Beograda te su ih saobraćajni policajci poterali u pravcu Kosova.
Ideja je zaista izgledala veoma zgodno: Srbi iz Hrvatske će promeniti demografsku strukturu na Kosovu, a poslužiće i kao topovsko meso kada dođe do megdana.
Da je ova ideja bila široko prihvaćena ukazuje činjenica da čak ni kada su traktori prolazili kroz prestonicu nije bilo nikoga ko bi se suprostavio saobraćanoj policiji.
Štaviše, Beograđani se baš nisu pretrgli u iznošenju hrane i pića pred gladan i žedan narod. Tada je billo teško doći i do flaša za vodu, a o hladnom pivu se moglo samo sanjati.
Kada sam pričao o tim neslavim danima Beograđani, često upravo oni iz redova srpskih nacionalista i pristalica Milošević-šešeljevske politike, su mi govorili da je i bolje te divljake smestiti što dalje od Beograda, dakle na Kosovo!
Zaštita manjina je izvrstan izgovor da se krene u rat ili barem da se matica bez ikakvog obzira umeša u unutrašnju plitiku susednih zemalja.
Tako je Beograd, upravo zahvaljujući manjinama, zadržao pravo da se meša u poslove susednih zemalja. U slučaju Crne Gore, ambicije Beograda su još i veće: manjina koja je osvojila vlast u toj nekada građanskoj zemlji, danas sve čini da, milom ili silom, postane većina.
Naravoučenije ove priča je da je svrha manjina da služe vlastima u Beogradu. Manjine, baš kao i provincija, predstavljaju samo adute u rukama čaršijskih pokeraša.
No, samozaljubljenost čini Beograđane kratkovidim.
Sa jedne strane gradom struji ideja da je patnjama iz prošlosti, krvlju predaka i ostalim ukrasima patriotske poezije, srpski narod stekao veće pravo, ne samo na teritorije već i na ugodniji i bolji položaj. S druge strane, žitelji metropole su umislili da imaju pravo nasleđa svega što je ostalo iza par srednjevekovnih vladarskih porodica! Ulicama hodaju sve sami Nemanjići – nesrećni plemići koji su zaslužili više i bolje, ljudi koji su u svojim mislima uspostavili neraskidive veze sa vladarskim porodicama koje opstaju samo u idiličnom svetu maštarija.
Opijenost mislima o srednjevekovnom socijalizmu je svakako jedna od najkomičnijih zabluda ovoga doba u zemlji Srbiji. Iako je prvi kralj onoga što se tada prvi put nazvalo „Kraljevinom Srbijom“ bio Karlo VI Habsburg to ništa ne smeta onima koji se smatraju Srbima da u sebi vide pravne naslednike Dušana a teritorije koje je on osvojio nekom vrstom okućnice.
Beograđani kao da su umislili da liče na gospodu iz viktorijanskog doba te da stoga imaju pravo da gaje duboki prezir prema onima koji su „sišli sa planina“ iz bivše kolonije. Iako bi za beogradske grofove i markize bilo neshvatljivo da neko iz Beča ili Budimpešte usklikne kako je Vojvodina srce Austije ili Mađarske, radi se o samo nekoliko vekova ove ili one vlasti.
Kada je reč o Kosovu, veoma je zanimljivo da se na „vekovna ognjišta“ i pretke pozivaju i ljudi sa crnogorskim prezimenima, oni koji su kolonizovani u prošlom veku! Autor ovih redova nema ništa protiv ljudskih prava. Štaviše, kako je i sam osećao poniženje i sramotu koju moć vlasti ponekad ume da iskaljuje na građanima, zdušno se zalaže za pravdu i slobodu.
Slobodu da, ali ne i privilegije. Iza slobode stoji pravda, a iza privilegija nepravda.
Primera radi, oni koji su u vreme vladavine saveza komunista dobili stanove bili su, po mišljenju ovog autora, nepravedno privilegovani. Mogućnost da se dobije stan u Beogradu svakako da nije odbijala ljude da se zdušno učlanjuju u nekadašnju Partiju.
Zanimljivo je da u društvu koje se toliko hvalisalo pravdom seljaci nisu imali pravo na penzije i da su ga dobili tek krajem prošlog veka.
Mnim da se tek postavljanjem temelja za izgradnju građanskih država na Balkanu završavaju procesi rastakanja do kojih je doveo nacionalizam s kraja prošlog veka.
Dokle god nacionalni ključ bude bio primaran u prosuđivanjima državnih politika proces koji je kulminirao u krvavim ratovima devedesetih neće biti završen. Stvaranjem privilegovanih nacionalnih zajednica na Kosovu, kakva je tzv. Zajednica srpskih opština (ZSO), otvara se nova pandorina kutija. Iz nje će, gotovo sam siguran, u dogledno vreme početi da iskaču nova čudovišta obojena nacionalnim zastavama.
Nacionalizmi se hrane međusobno te ne moramo biti geniji da bismo shvatili kako će u oslobođeni prostor društvene nepravde uskočiti neko novo ime, neki novi čovek velikih ambicija i, najčešće, nevelikog uma. Takvih je bilo i biće, i nikakvo čudo neće biti ukoliko se oni pojave u Preševskoj dolini, kao zagovornici ZAO, u Sandžaku ili u Vojvodini – možda, (zašto da ne?), kao zagovornici zajednice crnogorskih opština.
Onaj ko misli da je njegov narod ima više prava od drugih veoma greši, jer je izazov za nacionaliste i prostor koji se otvara za destrukciju takav da nužno vodi u dalje sukobe i podele. Prokletsvo nacionalizma je sadržano u njegovoj osnovnoj ideji razdvajanja i produbljivanja razlika između etničkih grupa, jer je jasno da se će one, kad-tad neminovno sukobiti na granicama.
Nešto što je u devetnaestom veku zvučalo tako primamljivo i bilo zasnovano na slobodarskim principima antikolonijalizma, već tokom polovine dvadesetog je pokazalo svoje čudovišno lice. Nacionalizam dvadeset prvog veka liči na pokušaj povratka ljudi u nekakva mitska „dobra, stara vremena“, a skriva ratne sukobe, nesreću i krv.
No, dokle god većina na Balkanu smatra da nacija stoji iznad svega i da se za nju i zbog nje mora mnogo toga pretrpeti, stvari teško mogu krenuti nabolje.
(Autor je pisac i član Predsedništva Građanskog demokratskog foruma)
