Svetislav Basara
Dočitah konačno „Dnevnik 1989-1995“ iz pera Đilasa, Milovana, ne Dragana (čitanje Draganovih prepuštam nekom budućem hroničaru srpskih nesporazuma sa istorijom i samima sobom). Knjige obično čitam u takozvanom dahu, ali sam Đidove dnevnike – iako u njima ima materijala za čitanje u dahu – pročitao na preskok, s pauzama od po pet-šest dana između dvaju čitanja.
Ne zbog stila. Uprkos poodmaklim godinama, Đido piše solidnim, jasnim, malčice pretencioznim, epskim stilom, neizbežnim za Crnogorce (svih boja). Nije stil, drugo je nešto u pitanju. I moji pajtaši koji su se latili čitanja Đidovih dnevnika takođe su osećali sličnu čitalačku nelagodu. Uprkos nelagodi, Đilasovi dnevnici su pravi must read jer su prvorazredni istorijski dokument, a osim toga – kad bi se u Srbiji išta moglo dokazati – solidan dokazni materijal.
Godine 1989. u svetu se raspada komunizam, a u Srbiji se raspada (kakva-takva) partijska država. Milošević se već udobno smestio na razvalinama, a srpskoj eliti 100 x goroj od rulje – koja je Miloševića i dovela na vlast, a sa čijim istaknutim predstavnicima Đido druguje – na um ne pada ništa pametnije nego da „nacionalno pretpostavi demokratskom“ i da stane huškati da se država, koja se raspala u paramparčad, proširi do granice Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica.
Kao čovek posebnog kova, drugi po rangu najinteligentniji, najobrazovaniji i najpronicljiviji pripadnik komunističke vrhuške, Đilas još 1988. lepo vidi kuda stvar vodi i svojim jakim ahbabima Ćosiću i Bećkoviću – svima, uostalom, koje to može interesovati – kaže da će, nastavi li se tako, Kosovo biti izgubljeno, a Srbija izgubiti rat.
Đidovi ahbabi Ćosić, Bećković i njihovi zanosači muda ni da čuju. „Nas je više“, kažu. „Neće nama uvesti sankcije“, tvrde. Doduše, nisu rekli „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, ali bi verovatno i to rekli samo da je budnica bila puštena u opticaj.
Jasno je kud stvari idu i prvom najinteligentnijem, najobrazovanijem i najpronicljivijem pripadniku komunističke elite Koči Popoviću, koji je (možda baš 1989) dao najprecizniju definiciju „događanja naroda“ – „bašibozuk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo“ – ali Koča vidi da je rogonja došao po svoje i ostaje po strani, u dubokoj rezignaciji, dočim Đilas, isto tako rezigniran, intenzivno druguje s bašibozukom, bagrom i brabonjicima i – štaviše – zbog emocionalne pristrasnosti tehnikom „ja tebi vojvodo, ti meni serdare“ doprinosi održavanju iluzije da su bašibozuk, bagra i brabonjci u stvari „očevi nacije“ i „veliki pisci“.
Retkima u Srbiji koji ne žive unutar mehura vekovnih iluzija i koji pročitaju Đilasove dnevnike biće jasno kao dan – i dokumentovano – koliko su neznaveni i osioni bašibozuk, bagra i brabonjici bitno uticali na sunovrat koji se, sve u ime Srba i Srbije, u konačnom svođenju računa najviše olupao o glavu Srbima i Srbiji.
Prvorazredni je to dokument, nema šta. Ali šta s njim? Po mom skromnom mišljenju, najbolje ga je pročitati i nabiti u dupe. Tu mu je mesto. Nastavak sutra. (Kurir, fmozno, 22. marta 2023)
