петак, новембар 22, 2024

Trideset godina zločina u Štrpcima: U režiji države

Slične objave

Podeli

BEOGRAD, 27. februara 2023. – Trideset je godina od zločina u stanici Štrpci na puizi Beograd – Bar, kada su srpske paravojne formacije (Milan Lukić i družina…) iz voza 671 izvele i kasnije likvidirale dvadeset putnika, osamnaest Bošnjaka, jednog Hrvata i jednog Bošnjaka čija je majka Crnogorka.

Piše: Dragan Banjac

Dragan Banjac (Foto: portalforum.rs)

I posle tri decenije kao i toliko puta pre toga: Srbijo, sram te bilo!

Danima, nedeljama, mesecima, i godinama rodbina otetih putnika tragala je za istinom i njihovim zemnim ostacima. Krenuli su odozdo i stigli do vrha, do (sve)moćnog rspskog predsednika, balkanskog kasapina Slobodana Miloševića. Zamajavali su, Koviljku Buzov (suprugu ubijenog Tome), Milku Zuličić (Nikšićanku, majku otetog Zvjezdana) i Naila i Šefkiju Kajevića (koji su izgubili brata) raznolike strukture i garniture u MUP-u Srbije, prebivali su u zgradi Vlade Srbije i ispred zgrade Predsedništva, štrajkovali glađu… Na kraju ih je primio Milošević, oko koga su u sali Predsedništva bili još Nikola Šainović i Zoran Sokolović.

Tog 25. maja 1993. godine iz redakcije Borbe, sa fotoreporterom Zoranom Raševićem (Raš) prevalio sam nekoliko stotina metara do Miloševićeve rezidencije kako bismo ispratili događaj. Rašević je napravio nekoliko fotografija ispred zgrade i kao i ostali novinari, kamermani i fotoreporteri bio vraćen sa prvih stepenica. Pokušao sam da se ušunjam kao rodbina i uspelo je. Ostavio sam ličnu kartu kod portira (nije je ni pogledao iako mi je adresa bila na Koče Kapetana 51) na ulazu s leve strane i ušao u salu. Stolovi su činili duži pravougaonig. Milošević je sedeo na sredini kraće strane prema svom uredu, Šainović levo, a Sokolović desno od njega. Odlučio sam da se smestim „kod korner zastavice“ na kontra strani leđima okrenut ka današnjoj statui nobelovca Ive Andrića. Namestio sam notes, spremio dve olovke i u strahu da će svakog časa doći neko po mene da me izbaci naglavačke, čekao Slobu. Kada je sve završilo ispostavilo se da je bilo teže ući nego izaći, o čemu kratko na kraju teksta, pretipkanog izveštaja tog 25. maja 1993. godine.

Milošević: Ako treba iz zemlje ćemo ih isterati

Nekoliko minuta pre jedanaest sati pred Predsedništvo Republike Srbije stigla je juče grupa iz Prijepolja, porodice i rodbina otetih građana na pruzi Beograd – Bar u mestu Štrpci, 27. februara ove godine. Odmah potom, tačno u jedanaest , iz automobila je izašao predsednik Slobodan Milošević i odmah im prišao. Pita kako su doputovali, sa nekolicimom prvih se rukovao.

„Tu smo da porazgovaramo o svemu. Ja sam vam već rekao da vlast čini sve da se pronađu otmičari. Sve smo preduzeli što je u mogućnosti i kod nas i tamo preko Drine i verujte nema dana kada ne dobijemo zahtev ili pismo da li se krenulo sa mrtve tačke. Mi moramo naći naše građane“, rekao je predsednik Srbije na početku obraćanja i predstavio svoje saradnike – dr Nikolu Šainovića, predsednika srpske Vlade i Zorana Sokolovića, ministra unutrašnjih poslova.

Foto: portalforum.rs

Sokolović: Pohapsili smo određen broj ljudi

Potom se prisutnima obratio Zoran Sokolović. naglašavajući da su oni u MUP-u od prvog momenta „ovom zločinačkom aktu dali prioritet. Prvo smo čitav prostor potpuno obezbedili i, drugo, deo naših snaga uključili preko Drine da dođemo do naših građana. Ne ide lako, jer se radi o teritoriji druge države“. Ministar Sokolović je istakao da su preduzete opsežne pripremeoko istrage i da je MUP praktično došao do čoveka za koga se sumnja da bi mogao biti organizator otmice. „Osim toga, u kontaktu smo i sa drugom stranom, preko Drine. Zasad je malo zastalo, a na taj teren smo uputili deo snaga i verujem da ćemo u dogledno vreme reći pravi rezultat. Otežavajuća okolnost nam je što je tamo bilo ratno stanje. Sada je primirje i imamo uveravanja…

„Pa, dobro, možemo li znati jesu li živi?“, upitala je Koviljka Buzov, supruga otetog Tome, vojnog penzionera.

„Nemamo informaciju. Dosadašnja istraga nije dala rezultat, ali ovih dana smo pohapsili jedan broj ljudi“, odgovorio je Sokolović.

„Mi vama ništa ne zameramo“, kaže Milošević, „ali ovo što radi policija, ona nije moćna s druge strane. ja sam razgovarao i sa Karadžićem i sa Mladićem i sa Koljevićem i Krajišnikom. Obećali su. Smatraju da je to veliki zločin. Rekao sam: ako su mrtvi dajte nam naše građane. Tu mora da se stavi tačka!“

Milka Zuličić, majka otetog 23-godišnjeg sina Zvjezdana zahteva od ministra Sokolovićada se ispita ko su kondukteri što su pisali imena putnika na kartama, da s epronađe ko je bio u pratnji konduktera (milicija) i zašto se kondukter koji je trebao imati smenu našao posle u Štrpcima. „da nam se dovedu ti ljudi“, kaže Milka uz konstataciju da se obraćala mnogima (Miloševiću, Mladiću, Sokoloviću, Karadžiću) i da joj se jedino Karadžić javio.

„Rekli ste da će se i zemlja prevrnuti da se nađu krivci. Bilo je to osamnaest dana posle otmice kada ste bili kod nas u Prijepolju“, obratio se Miloševiću Nail Kajević, pitajući predsednika kako da još jednom dođe pred staricu od 70 godina, bez drugog sina, svog brata. „Jesu li u pitanju neki viši interesi koje mi ne razumemo?“

„Nikakvih viših interesa nema!“, odgovara predsednik. „I neće biti zataškano, a ukoliko znate bilo kakvu informaciju u cilju istrage recite je. Nije isključeno da se još neko u Beogradu uključio u otmicu. Ponavljam, ako treba iz zemlje ćemo ih isterati. Istina, ovo dosad je bilo sporo i presporu, ali nije bilo nijednog kontakta preko Drine da o tome nismo govorili. Čovek koji je uhapšen u našem je zatvoru, a bespravno je uhapšen, što sam rekao i kopredsednicima.

Nema političke igre

Potom je neko upitao ko su kolovođe, koje su to paravojne formacije, zašto se poslovni voz i ovih dana zaustavlja („radi ukrštanja“) u Štrpcima i otkud informacija crnogorskom ministru policije da su oteti živi. „Odmah sam ga zvao i pitao za informaciju“, rekao je Sokolović. Čula se i primedba da bi više trebalo sarađivati sa RS, koja je spremna na saradnju, a Milka Zuličić, rodom Nikšićanka se čudi otkud na vozovima i autobusima i stanicama mnoštvo uniformisanih i naoružanih „sa stotine torbi u kojima je strana roba spremna na preprodaju“. Čak da ih svakom trenutku ima pedeset u Knez Mihailovoj ulici. Odgovorio joj je ministar Sokolović, rekavši da je to zabranjeno („Uniforme i oružje sme nositi samo milicija i vojska!“) i da je takvih od prošle godine 7.000 dato na sud i osuđeno. Na to je predsednik Milošević dodao da nijedna dozvola za oružje koja je izdata van teritorije Srbije ne važi.

Nail Kajević u svom drugom javljanju kaže da oni i sami pokušavaju da istražuju. Njemu je prijatelj Srbin (iz Rudog) rekao da su oteti drugog dana već likvidirani i zatrpani buldožerom. „Nemojte nam kriti. Ispada da se istina zna, ali dan se ne govori radi nečega. Da nije u pitanju nešto zagonetno, neka politička igra“?, pitao je predsednika.

Uvek sluganska Politika prenela je tekst iz Bobre.

„Nema političke igre“, kaže Milošević. „Da se mi potpuno razjasnimo, nikakva politička igra nije u pitanju! Dajte da vidimo koji su problemi, da materijalno pomognemo porodice, a to je stvar države“.

„Država je nemoćna“, tvrdi Kajević.

„Država je spora, ali mora to uraditi!“, kategoričan je predsednik, tvrdeći da podaci kako se navodno radi o „muslimanskoj ujdurmi“ (general Ratko Mladić) nisu s ove strane Drine. Na jedno od pitanja „zašto milicija nije reagovala“ ministar Sokolović je je odgovorio da je milicija u vozu procenila da bi u tom slučaju došlo do krvoprolića. „Uz sve otmičari su bili mnogo brojniji“.

Koviljka Buzov se raspitivala ima li istine u pričama da se pomenuti oteti građani trebaju razmeniti za dvadeset Srba, na šta je predsednik Srbije rekao da to nije tačno. O mogućem cilju predsednik je rekao: „Ja ću vam reći moju pretpostavku. Taj koji je to učinio hteo je uneti strah i podozrenje i da izazove tam sukobe. Da obezvredi državu i vlast. Ti zlikovci nisu birali. Hteli su poremetiti međuljudske odnose u Prijepolju, gradu koji važi kao primer dobrih odnosa. To je moja pretpostavka i misli da je tačna“.

Tuđa ruka svrab ne češe

„Ako nam ne možete pomoći, ne možete ni ovoj zemlji“, rekao je Šefkija Kajević, tvrdeći da bi razrešenje ovog slučaja povratilo one stare dobre međuljudske odnose. SDA nije izašla na izbore, a Muslimani jesu. Stranku su vodili kriminalci, koji su otišli“, kaže Šefkija, napominjući da da otezanje oko rešavanje ovog problema daje snagu ekstremistima na obe strane, kojih ima.

„U pravu ste. Isteraćemo stvar do kraja. Razumemo u kakvom ste stanju. Rekao sam im, ponavljam vam opet da nam ih daju žive ili mrtve. Pođem od pretpostavke da me lažu (rukovodstvo RS) i zato naša policija ide preko jer – tuđa ruka svrab ne češe“, rekao je Milošević – Kajeviću koji je izneo mišljenje svih, rekao da im predsednik jedini uliva nadu i da jedino njemu veruju.

Šezdesettrogodišnji Halit Memović, kome je otet sin, vadi člansku kartu SPS. „Od 1944. sam bio u partizanima, sada sam u ovoj partiji i kako ćemo nazad. da nam ekstremi kažu: eto vam vašeg Miloševića, glasao si za njega. Kajević dodaje da je jednu zakletvu dao, da nema druge države ni vojske i da ne bi mogao živeti bez Srba.

Uniforme i oružje

Halit Memović tvrdi da se na dva uslimanska Bajrama godišnje u njihovom kraju ne čuje ni pucanj, a da se niko ne uzbuđuje što drugi ispaljuju, često i bez slavlja i ikakvog povoda rafale iz „šaraca“ i ostalog jačeg naoružanja za koje teško da neko ima dozvolu.

Žena koja je u tom kraju tridesetpet godina bila zdravstveni radnik pitala je zašto se od Muslimana zahtevalo da vrate uniforme u Vojni odsek u Prijepolju. I zašto nisu sa svojim komšijama sa kojima su uvek skladno živeli. „Obavešten sam da to nije bilo samo u Prijepolju. To je došlo sa jednog drugog mesta i taj funkcioner je smenjensa visokog položaja. Nema sreće ako se delimo i to se više neće događati“, odgovorio je predsednik Milošević.

Na to je Milošević rekao: „Čuvajte te odnose. Vi ste građani ove zemlje i slobodno kažite dole da će vaša država uraditi sve da se slučaj reši. Nemojte me moliti. Svaku informaciju ćemo vam odmah reći. Dajte da za nedelju dana kod vas u Prijepolje dođe ministar ili njegov zamenik, a Vlada da jednokratnu materijalnu pomoć porodicama kojima je to potrebno. Dalje ćemo da vidimo. Preko ministra rada ćemo uraditi da se onima koji su radili isplaćuju plate“, rekao je predsednik Srbije, poželevši svojim gostima srećan put i rešenje ovog slučaja.

Prihvaćeno je da se prvo referisanje obavi u Prijepolju kroz sedam dana, a na molbu da im predsednik – ako im se njihovi najmiliji vrate – dođe u goste na pečenog vola, Milošević je rekao: Kako da ne. Ne bilo srećnijeg čoveka“. (U potpisu na kraju teksta – Dragan Banjac).

Dugujem kratak opis kako je nastao ovaj tekst krajem maja 1993. godine. Posle nepuna dva sata razgovora Milošević se povukao a saradnici su „na pauzi“ zapisivali šta je kome od pomoći potrebno. Kako da izađem? Uđem u toalet (prema „Saveznoj“ skupštini, razmišljam da skočim kroz prozor. Odustajem. Možda zapucaju, a treba i da pokupim ličnu kartu. Odlučim da popričam sa portirom. Pitam ga je li Milošević uvek ozbiljan, namrgođen i da li ume da se našali… Upalilo je. Kako da ne on je običan čovek, nije krut i zna da bude zabavan. Kakav je Vaš utisao, pita. Rekoh da ljudi poput njega mnogo rade, da su kao mašine i da se teško opušta. Grešite, ovako je kako sam rekao. Onda sam mu rekao da mi da ličnu kartu, da idem malo na vazduh (bilo je blizu trideset stepeni), žaleći se na klimu u prostoriji. Dade mi dokument bez zavirivanja i lagano krenuh sa strahom da će me svakog časa neko zovnuti. Grupa kolega, verovatno zavidni što sam se ušunjao pitaju kako je bilo. olio sam ih da ne govore glasno. Nisam krenuo prema redakciji Borbe, već prema Slaviji i ulicom Kneza Miloše žurno krenuo prema Skupštini i ušao u Kosovku ulicu često se okrećući da li me neko prati. U redakciju sam ušao kroz Štampariju. Ovacije! Šef Desk-a Veselin Simonović pita šta imam i koliko mi treba prostora. Idi piši, imaš stranu! Sluganska promiloševićevska Politika prenela je tekst verovatnu samo za gradsko izdanje. Hvala im što me nisu potpisali.   

Trideset godina laži i obmana. Zlikovci su sve vreme bili u dosluhu sa administracijom. Sadejstvo je postojalo. Dokaza je bezbroj, navodim jedan.

Dvadesetdva dana pre otmice iz voza Mitar Mandić, direktor Sektora za odbrambene pripreme i zaštitu obavestio je (tekst označen markerom) Kolegijum ŽTP, MUP, ministra odbrane… „Ovih dana, tačnije 28. januara 1993. godine obavešten sam od šefa Sekcije STP Užice Živanića da će propadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika. Čitava akcija odvijala bi se na delu pruge Beograd – Bar koja prolazi korz Bosnu i Hercegovinu. Verovatno u uskrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš“.

Foto: portalforum.rs

„Poverljiva informacija“ nikoga nije zabrinula. Milošević, Sokolović, Šainović, Karadžić, Mladić i ostali sve su znali, ali su – lagali.

Iako ne verujem u to ali – ako Onaj gore postoji – ovoj zemlji (i njegovom narodu) se ne piše dobro.

Strdalnici

Podsetimo se: lokalni banditi (Višegrad i okolina) su 27. februara 1993. godine iz voza 671 na putu Beograd – Bar u mestu Štrpci izveli 20 putnika… Ispostaviće se 18 Bošnjaka (jedan po majci Crnogorac), jednog Hrvata i putnika tamnije puti, čiji identitet nije poznat. Esad Kapetanović (19), Ilijaz Ličina (43), Fehim Bakija (43), Šećo Softić (48), Rifat Husović (26), Halil Zupčević (49), Senad Đečević (16), Jusuf Rastoder (45), Ismet Babačić (30), Tomo Buzov (vojni penzioner, rodom iz Kaštela), Adem Alomerović (59), Muharem Hanić (27), Safet Preljević (22), Džafer Topuzović (55), Rasim Ćorić (40), Fikret Memović (40), Fevzija Zeković (30), Nijazim Kajević (30) i Zvjezdan Zuličić, dvadesettrogodišnji rukometaš.