Zoran Vuletić
Šta je to zaista potrebno da lideri ,,sprskog sveta“ prestanu da pucaju u noge sopstvenih građana, ili njihovim rečnikom rečeno – sopstvenog naroda? Jer u svoje noge ne pucaju, barem ne neposredno, mada ih fatalni rikošet neće mimoići.
Da li je potrebno da opet tvrdo lupimo glavom o zid i ponovo da ,,trijumfujemo“ u šatoru u Kumanovu? Dokle će da koriste već postojeće predrasude u narodu, i koriste ih za svoje interese?
Ima li kraja sablasti populizma u kojem niko ne misli sopstvenom glavom, nego sledi vođu, jedan uvid i jedno mišljenje? Jureći za popularnošću u narodu, zaboravljaju da si popularan kada se prepoznaješ u narodu, kada mu pripadaš, a populista si kada praviš fetiš u kojem se narod može prepoznati.
Oni zaboravljaju da je to zlo za koje će morati svi da plate.
Da li smo ikada čuli za sve ove decenije jednu lepu reč Aleksandra Vučića i Milorada Dodika o Albancima, Hrvatima i Bošnjacima? Sad su blagonakloni prema Mađarima, samo se pitam dokle. A na pijedestalu je Vladimir Putin, koji je u Republici Srpskoj (RS) nagrađen odlikovanjem nakon godinu dana agresije na Ukrajinu.
Pitanje svih pitanja je da li bi Dodik smeo da odlikuje Putina bez odobrenja Vučića?
Podsećam građane Srbije na evoluciju Dodika, od pristalice Anta Markovića koji je u američlom transporteru doveden na čelo Vlade RS pre više od 20 godina do današnjeg ultra tvrdog srpskog nacional trubadura koji glavnom ruskom kasapinu Ukrajine dodeljuje orden za „patriotsku brigu i ljubav prema Republici Srpskoj“. Teško je ne zapitati se da li je on to uradio sam ili uz prećutno odobrenje ili saglasnost velikog maga srpskog neoradikalizma. Svi alarmi su odavno zvonili, a naša politička elita ćutke ili otvoreno podržava sumanutog Dodika koji je Vučićev električni zec.
Izolacija Republike Srpske koja joj visi nad glavom će možda kratkoročno i koristiti Aleksandru Vučiću, kroz toliko puta viđeno podmetanje drugih kako bi izgledao manje kriv. Međutim, svi već prepoznaju taj manevar i on će sve manje funkcionisati. Sledeća faza je zatvaranje u sebe, sankcije i izolacija.
I to će biti korišteno kao i za vreme Slobodana MIloševića, ali kraj će opet brzo doći i biće isti. U svojoj jednostranoj zagriženosti, čuvajući sebe i svoju vlast, oni mobilišu i uvećavaju nezadovoljstva, strahove, zabrinutosti i bes naroda, koristeći ih u svoje političke svrhe.
Daleko od toga da je kucnuo čas da svi Srbi žive u jednoj zemlji, kako to bunca kvisling Dodik. Kucnuo je čas za nešto drugo, bojim se da je to potpuna izolacija Srbije nakon Republike srpske. Slaba nam je uteha što su mišljenja i aplauzi neukog puka opasnost ne samo za društvo i državu, već i za lidere koji to sve besomučno zloupotrebljavaju.
Sledeći orden možda ide Kim Džong Unu po toj logici, a onda se može otvoriti i lista posthumno odlikovanih „junaka“’ 90-ih. Ostavljamo deci bruku i potpunu besperspektivnost. Decenije će biti potrebne da se ta bruka skine, pitanje je u kakvom stanju ćemo sačekati taj momenat, a broj Srba se da naslutiti iz poslednjeg popisa.
(Autor je predsednik Građanskog demokratskog foruma)
