Anita Beretić
Moja, jako mi draga drugarica, do čijeg mišljenja najčešće držim, podstakla me je da ovu godinu ispratim sa par apsolutno nepotrebnih i nebitnih razmišljanja, a možda se nađe i poneka bitna i važna emocija.
Dakle, piše ona u našu malu grupu sredovečnih koka, ničim izazvana, otprilike – čitale ste već o najnovijim dostignućima u veštačkoj inteligenciji… Mamma mia, svet se menja brže nego što mogu podneti…
Njoj to pristaje. Ona zaista prati i promišlja sve te važne, naučne stvari i tako to. To kod nje iskreno cenim i kad sam skoncentrisana, volim i da slušam o tome svačemu što ne razumem.
Pošto su ostale članice grupe nešto rmbale, ili može biti nekim čudom i dremale, odgovorim joj ja – Draga moja, iskreno, hebe mi se za veštačku inteligenciju. Pa mi se ni sa prirodnom nismo baš istakli… Ja ću umreti, a neću shvatiti kako avion leti a ne padne (uvek) i kako funkcioniše fax – u Rokovcima (salašarsko naselje kod Sombora) metneš papir, on izađe u Čikagu, a i ostane…Zato opusti tvoj divni, pametni mozak, a tu veštačku inteligenciju ima da sjebemo čim dođe u Srbiju, ako ne ispadne iz šina.
Pa ko me ne bi poželeo za drugaricu?!
Sad, znam da je ona možda malo nešto mrmljala i gunđala, ali i da me je potpuno razumela ovakvu kakva sam. Nije to činila jednom. Bilo je toga u grdnim vremenima.
Ipak, naterala me je da se zamislim.
Možda bi nam ta veštačka inteligencija pomogla da se iskobeljamo iz ovog gliba u koji nas je dovela naša prirodna, nebeska, svesrpska, patriotska, duboko religiozna, podanička (ne)inteligencija.
Možda mimo nje ne bi prošli razni Grčići, Kebare, Staše, Sime Megafoni, Cece, Jovane, Sarape, Atlagići, Orlići, Martinovići, Brnabićke Ničim Izazvane Premijerke, Vesići, Gangule, Dačići, Šešelji , Mis Pigi Darije, Žive A Mrtve Zagorke, Vučićevići Ranjenog Dupeta, Gašići Neka Bije, o Vulinima da ne govorim…
Možda ne bismo imali ni toliko problema sa osamstopetnaest atentata na Vrhovnog Vođu, njegovih dvanaest vešanja o šta god, trista i nešto istorijskih obraćanja naciji, ratovima koji samo što nisu, pa onda ni nisu kao što ni neće – Hvala bogu i većim silama i pametima. Možda bi nam i ekonomski tigar ponekad zarikao, a ne samo da krklja, štuca i prducka od nemoći.
I eto, gde ode u mojoj glavi jedno obično inteligentno pitanje moje drugarice…
Nije to za mene.
Za mene je da se bijem po demonstracijama kad već budale prevrše meru.
Za mene je da radim ono što znam, ali da oko sebe imam pametnije od sebe a ne mufljuze koji su tu samo na platnom spisku.
Ali, za razliku od mnogih unazad, ovu godinu ispraćam sa velikom srećom – dobila sam dva unuka i to je dimenzija koja mi daje potpuno nov pogled na svet. Kad gledam njih, kao da gledam more – sa takvim mirom i sa takvom srećom, uprkos svemu… Ne strepim previše. Verujem da je inteligencija koju su doneli rođenjem prirodna, a da će se sa veštačkom igrati. Verujem da im hrabrosti neće manjkati.
Ni slobode. Baba će to.
Učinimo, dragi prijatelji, sve što možemo da nam naši najmiliji ne zamere da smo šanse propustili.
Neka nam je zdrava i slobodna 2023. godina.
