Zoran Preradović
Kako očekivati nešto od reprezentacije ako svi znamo da su nam vodeći klubovi, Partizan i Crvena zvezda, uz blagoslov vlasti, pretvoreni u kartele iz kojih se regrutuju narko-dileri, prave kriminalni klanovi i uzgajaju ubice
Igrači ne moraju ništa, a mogu mnogo, poručio je Dragan Stojković, selektor fudbalske reprezentacije Srbije, uoči puta na Svetsko prvenstvu u Kataru. I ispostavilo se da zaista ne moraju ništa, ali i da ne mogu ništa. E sad, nakon ispadanja sa Mundijala, Piksi je naciji na konferenciji za štampu ponudio objašnjenje koje će ga, ako ga najure sa mesta selektora, sigurno preporučiti za ministra sporta u Vladi Srbije. „Jesmo izgubili, ali nismo poraženi“, odvalio je Stojković, kao da je netom pre planetarnog šampionata pohađao skraćeni kurs akademije mladih lidera SNS-a. Ili, kako je to duhovito primetio kolega Igor Brakus na Tviteru, „da je Piksi zvučao kao Vučić za siromašne“. Jer, taj se baš izveštio u tome da sve grandiozne poraze režima pretvara u vlastite pobede.
I uopšte, objašnjenja koja je ponudio Stojković nisu bila potrebna ni njemu, ni nama. Zašto? Zato što svaka budala u zemlji zna da je srpski fudbal u decenijama za nama devastiran isto onoliko predano koliko su devastirane i država i institucije. Nasilje, kriminal, droga, procenti od prodaje igrača, reket, alavi menadžeri, prljavi političari i obaveštajne igre – sve je to slika srpskog fudbala. I kako očekivati nešto od reprezentacije, ako svi znamo da su nam vodeći klubovi, Partizan i Crvena zvezda, uz blagoslov vlasti, pretvoreni u kartele iz kojih se regrutuju narko-dileri, prave kriminalni klanovi i uzgajaju ubice, a glavnu reč vode lica sa poternica poput Zvezdana Terzića ili generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, zaštitnika Belivukove ekipe. Pritom država se u svemu tome ponaša kao da su huligani i kriminalci ozbiljan okupator i da je jedini način za borbu taktičko povlačenje i strategija gerile protiv brojnijeg i bolje naoružanog neprijatelja. A kad vlast, svesno i iz sopstvenih interesa, ne želi da vodi politiku nulte tolerancije, onda politiku vode oni koji prvo dograbe bejzbol palicu ili pištolj. Huligani su se tako, preko klubova, ligitimisali kao ozbiljan čimbenik u političkim prevratima i protestima. Uostalom, zar Belivuk i njegovi pajtosi nisu obezbeđivali Vučićevu inauguraciju i batinali demonstrante u leto 2020. I Piksi s tim nema nikakve veze.
S druge strane, Stojković je u ovih dvadesetak meseci, koliko je na čelu nacionalne selekcije, ne samo povratio veru u reprezentativni fudbal, nego i raščistio dosta toga u visokokriminalizovanoj i u korupciju ogrezloj fudbalskoj organizaciji. Nije tajna da je Piksi stao na kurje oko Zvezdanu Terziću, jer se vrlo brzo pobrinuo da Terzićev sin, Kostadin, dobije otkaz u FSS-u. Mine koje je od tog momenta postavljao Terzić, detonirale su haosom prilikom izbora predsednika Fudbalskog saveza, kada je Nenad Bjeković povukao kandidaturu, desetak dana pred početak Mundijala. Čak je i Vučić poručio da bi u zemlji izbio haos, bezmalo rat, da Bjeković nije pokazao razum i odstupio. Zato je Stojković govoreći o tome kome „ne odgovara bistra voda i ko je to navikao da živi u mulju“, morao da bude sasvim jasan i otvoren. Je li to Terzić i da li je samo on? Ko ga je saplitao i kada? I po čijem nalogu?
Ćutanje neće spasiti Piksija od nekih budućih pogibeljnih startova sa bokova. Upravo suprotno, jedino mu je istina preostala u borbi protiv moćnih i lojalnih i jedino ga ona može zaštititi. Uzdati se u Vučića je klizav teren. Ako ništa drugo, zato što ga je Piksi, vređajući Albance tokom utakmice protiv Švajcarske, doveo u neprijatnu poziciju da će možda morati da gužva kapu pred svojim drugarom Ramom u Tirani i objašnjava da selektor to nije stvarno mislio, već je to uradio pod stresom i u afektu.
I šta dalje? Stojkoviću bi trebalo dati šansu da reprezentaciji obezbedi kontinuitet učešća na velikim takmičenjima i odvede je na Evropsko prvenstvo. Piksi bi trebalo da ostane i zbog toga što je podigao mulj u srpskom fudbalu i narušio lanac ishrane u kojem poslušniji jede, a pošteniji biva pojeden. Uz nekoliko uslova. Najpre, da ne vređa inteligenciju javnosti pričama o povredama igrača kao glavnom uzroku ispadanja ili konstatacijom da ništa ne bismo uradili i da smo prošli dalje.
Jer, Stojković bi morao da nauči da je razlika između najgoreg i najboljeg ishoda za Srbiju baš u samo toj jednoj pobedi. Baš kao u životu. I baš kao u politici.
(NIN, 8. decembra 2022)
