Branka Mihajlović
Stojim ispred prepunog ormara. Sta obući? Nikako pantalone i košulju, to nosim svaki dan. Blago plisirana suknja i svilenkasta bluza. Ne. Skidam bluzu. Tanak ljubicasti džemper. Ne. Skidam ga a skidam i suknju. Da se prvo našminkam? Najzad odlučujem. Pamučna crna haljina i kratak a la sanel blejzer. Okrenem se par puta pred ogledalom. Može.
Pedesetpeta godišnjica od upisa na Fakultet političkih nauka. Subota, podne. Trema. Hoću li ikoga prepoznati? Hoće li mene ko prepoznati?
Laknulo mi je kad sam ispred ulaza najpre srela najdoslednijeg revolucionara, poznatog, nepopravljivog levicara, našeg Oluju. Original 68-aš i u 2022. Vijetnamka okićena bedzevima i jednim satom okačenim na reveru. Nisam proverila da li su skszaljke na pet do dvanaest ili dvasnaest i pet. Duga kosa samo sada bela. Ulazimo zajedno.
Zdravo. Ništa se nisi promenio(la)… A kako se ono zoves?
Umesto vitkih mladića, trbušaste vremesne čikice (čast izuzecima). Siva boja preovlađuje. Koleginice sveže frizirane drže se naizgled bolje. A i u mladalačkim su bojama. Jedna se izdvaja. Svesna toga, izlaze pogledima svoju vitku, gotovo devojacku figuru. Izdaje je proređena kosa.
Merkamo se. Jedini prisutni profesor se ne razlikuje od svojih bivših studenata. Toliko., da ga je jedan od njih oslovio „kolega“.
Vode nas u učionicu. Posedasmo u klupe. I onda poče svečano obeležavanje jubileja. Nsjpre pozdravni govor. Te mi smo lepi, dobri, pametni, kao i naši profesori. Sećasmo se i živih i mrtvih. Onda bivši student, a sad već i bivši profesor, poče govor na zadatu temu: Istorijat Fakulteta. Od dalekih 50-ih godina prošlog veka a treba stici do današnjih dana. Profa se natempirao na svojih uobičajenih 45 minuta ali ga bivša koleginica prekide: čovece, mi ne upisujemo fakultet! Skrati.
Onda reč uzima nas bivsi profesor i poče priču o svojim partijskim dogodovštinama iz 60-ih, 70-ih godina prošlog veka u kojima on uvek ispada nestašni, neposlušni junak.
Nekako svi zaobilaze sramne 90-te i nimalo manje sramne ove godine.
Ja ne izdržah pa se ne složih sa idiličnom slikom svoje generacije, podsetivši da ostavljamo za sobom uništenu državu. Kolega iz druge klupe levo se nije saglasan, reče da naša Srbija baš nije uništena. Razvi se kratka diskusija.
Prekide je član organizacionog odbora koji oseti da svečanost može krenuti neželjenim tokom, pa pročita svoj literarni sastav pod nazivom putokaz, ustade koleginica sa damskim ljubičastim šeširom i izrecitova svoju pesmu, dodavši na kraju da je sigurna da smo razumeli šta je htela da kaže. Zatim pod tačkom razno elegantni kolega ponudi svoje tri knjige po sajamskim cenama. (Kupih jednu).
Potom pređosmo u fakultetski restorsn. Uz dobar roštilj i belo vino dogovorismo izlete u Požarevac na pesničke večeri, na Staru planinu gde ćemo potražiti manastir sa slikom Isusa, bas kakvog je koleginica koja piše stihove sanjala kad je bila u nevolji a on je utšsio.
Ja ugovirila sa koleginicom koja je bila jedina bez trunke šminke, bez sveže nalakirane frizure, obučena u farmerke (i izgledala bolje od svih nas napirlitanih) prevoz do Rume da obiđem moje drage prijatelje Tomu i Jelu.
Posto smo pojeli i popili sve što je predvideo organizacioni odbor, nas tri sedosmo u taksi. I odosmo. Šta je posle bilo, ne znam. Svirka nije predviđena pa ne verujem da je neko napravio belaj. A i ne prilici generaciji 1967-1968.
Zaboravih. Pao predlog da se vidimo iduće godine. Da ne čekamo sledećih pet.
Niko ne upita zašto.
Ako neko od prisutnih ovo pričita, neka se ne ljuti. Šta nam ostaje nego da se malo podsmehneno na sopstveni račun.
Onaj drugi će nam ispostaviti generacije za nama.
