Milan St. Protić
Mislio sam, naivno, da je dugajlija sa Andrićevog venca u praznoslovlju nenadmašan. Da mu u jeftinoj teatralnosti nema premca. Da je u ređanju besmislica neprevaziđen. Dočim, prevarih se. „Proglasom o Kosovu“ dostigli su ga kobajagi „srpski nacionalisti“, jer su iz istog šinjela potekli. Ne iz Gogoljevog, već iz šinjela onog što mu je milija zarđala kašika od pera i mastila
Ovo je lekcija novokomponovanim srpskim nacionalistima, autorima i potpisnicima nedavno objavljenog „Proglasa o Kosovu“. Ne bi zgoreg bilo da ponešto od redova što slede utuve u svoje usijane glave. Neke usijane, neke staračke.
Kod ovih pametnjakovića, glavni je problem u tome što raspolažu viškom praznoslovlja i manjkom znanja. Francuzi bi rekli „manque d’inteligence“. Bolje će biti bez prevoda. Po njih manje bolno, svakako.
Elem, moje je pitanje ovo, pitanje koje zadire u samu suštinu srpskog identiteta: u čemu je, dame i gospodo, razlika između teritorije Kosova i teritorije Makedonije sa stanovišta našeg nacionalnog bića, istorije i baštine? Kako se moglo dogoditi da se odveć lako i bez i jedne jedine primedbe, odreknemo svog makedonskog nasleđa, da pojurimo među prvima u priznanje nezavisnosti i međunarodnog suvereniteta Republike (Severne) Makedonije, a da se tako grčevito otimamo oko Kosova? Drugim rečima, da li je manje sveta, i ako jeste po čemu, zemlja u Južnoj Srbiji od zemlje u Staroj Srbiji?
Nekoliko činjeničnih napomena za sam početak.
Prostor današnje Makedonije u srednjem veku je bio neotuđiv deo srpske države jednako kao Kosovo. Tamo su vladali Mrnjavčevići (možda ih treba preimenovati u Mrnjavčevske; ekspert za ovu tematiku je, nesumnjivo, ona logoreična Srpkinjica s makedonskim prezimenom), tamo je Dušan Nemanjić krunisan za cara, tamo su podignute stotine srpskih bogomolja i manastira.
I Srpska je vojska u istim (balkanskim ratovima 1912-13) oslobodila obe ove oblasti. Istim je međunarodnim sporazumom priznat suverenitet Kraljevine Srbije nad njima (Londonski tj. Bukureški mir). U međuratnom jugoslovenskom razdoblju nijedna nije uživala teritorijalnu autonomiju (podela na banovine podrazumevala je isključivo administrativno razgraničenje). Odvajanje Kosova i Makedonije od Srbije izvedeno je u titoističko doba. Makedonija je dobila status Socijalističke (Narodne) Republike kao federalne jedinice, dok je Kosovo definisano kao Socijalistička Autonomna (oblast) Pokrajina u formalnom okviru Socijalističke (Narodne) Republike Srbije. Nijedna od ovih odluka, naravno, nije imala nikakav demokratski legitimitet, nego je predstavljala samovolju Komunističke partije Jugoslavije i njenog doživotnog lidera.
Ovim samoproklamovanim braniocima srpstva puna su usta jeftinih parola o opasnosti gubljenja nacionalnog obeležja nad srpskim svetinjama na Kosovu u slučaju prijema Kosova u Unesko. Možda su i u pravu. No, pitam se, kako se u Unesku vode srpske svetinje u Makedoniji? Kao srpske ili kao makedonske? Pitam dalje, da li je ijedan zvaničnik, ambasador, ministar ili šef države pomenuo ovaj očevidan problem pred organima Uneska ili tokom bilateralnih sastanaka s makedonskim vlastima?
Dakle, zaključujem, digli smo ruke od Makedonije gde leže ukopana tela stotine hiljada naših pradedova i čukundedova. Tamošnja su srpska ratnička groblja odavno izbrisana i preorana. A ovi praznoslovci za to ne haju. Baš njih briga za srušen spomenik na Zebrnjaku, za uništena srpska znamenja na Kajmakčalanu, za… A Kosovo je, navodno, najskuplja srpska reč. Nije Kosovo, dame i gospodo, za vas je Josip Broz najskuplja srpska reč! I dan danji. Živimo u svetu koji nam je on stvorio, njegovom se mermernom sarkofagu klanjamo, njegovo (ne)delo kujemo u zvezde, njegovu politiku nastavljamo, ponosni i gordi. I pevamo gromko koliko nas grla nose:
„Druže Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo.“
Ali, očito, to nije vaša tema.
Može tim putem, drugarice Srpkinje i drugovi Srbi, može. Niko vam ne brani. No ostaje jedna sitnica. Nebitna. Minorna. Zanemarljiva. Beznačajna. Tako smo izgubili i Makedoniju i Kosovo. IZGUBILI.
Kako smo krenuli, izgubićemo i Srbiju. I u tom smo pravcu poprilično odmakli.
A vas, kobajagi „srpske nacionaliste“, vas „državotvornu opoziciju“, predvodi, stoji vam na čelu, komanduje vam i finansira vas, onaj najveći među vama, onaj uobraženko od dva metra, podruku s onim patuljastim drekačem iz Moskve što dahija i Rusijom i Ukrajinom. Prave ste idole našli, mora vam se odati priznanje. Taman po svojoj meri. Svojoj meri i svom domašaju. Alal vam vera!
Vi niste nikakvi Srbi. Nikakvi. Vi držite nedužne Srpčiće ispod Ibra u bodljikavoj žici i proglašavate ih za branik srpstva dok ih obilazite u skupocenim automobilima, odeveni u najfinija odela, košulje i kravate. Zatim se vratite u Beograd, na bezbednu razdaljinu, pa grakćete o „petnaest odsto teritorije Republike Srbije“ i pišete bezvredne „Proglase“. Što se vi, bar nakratko, malo ne preselite dole. Što ne bi vaša deca malo učila školu zarobljena u kavezu? Što vi i vaše porodice ne biste malo bili na braniku srpstva? Što, šta bi falilo? Malčice. Na mesec-dva, ne mora duže.
Umesto toga vi veličate preispoljne lupeže, secikese i siledžije sa kosovskog severa. Njima se divite i njih podržavate. S njima se bratimite. Takvi vam imponuju. Na čast vam, drugarice Srpkinje i drugovi Srbi. Na čast i na obraz.
Reći ću vam još i ovo. Vi niste ništa drugo, ništa bolje, od režimsko-ruskih ulizica, poltrona i slugeranja. Vi ste naprednjaci s dna kace, prikriveni i potuljeni. Jedino što im zavidite na vlasti i privilegijama. Vidim, vaš i njihov vasileus priprema vam dobrodošlicu u svoje redove. Vidim najavljuje svoj opštenarodni pokret. Biće da je to reinkarnacija Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije. Požurite koliko vas noge nose. Pohitajte, jer „ko prije, njemu dvije“.
Na kraju, umalo zaboravih, uzgredno potpitanje jednom od pisaca dotičnog „Proglasa“ i političaru ovdašnjem. Kako, junače, glasi tekst zakletve koja se polaže pri prijemu u državljanstvo Francuske Republike? Pretpostavljam da se sećate tog svečanog čina kad ste primili francusku nacionalnost. Lepo bi bilo od vas da nam taj tekst u originalu javno predočite. Za prevod ćemo se nekako snaći, budite spokojni.
„Allons enfants de la patrie…“ („haj’mo deco otadžbine…“, početni stih „Marseljeze“).
Mislio sam, naivno, da je dugajlija sa Andrićevog venca u praznoslovlju nenadmašan. Da je njegova sposobnost govora bez sadržaja i smisla uistinu jedinstvena. Da mu u jeftinoj teatralnosti nema premca. Da je u ređanju salvi uzastopnih besmislica neprevaziđen. Dočim, prevarih se. Vi ste ga u toj uzvišenoj umetnosti dostigli. I dostigli i prekopirali. Zajednička vam je putinovština; za Bulgakova ne nađoste vremena. Radije biste suhoj nego Ljermontovljev stih. Kalašnjikov pre nego Rahmanjinovljevu sonatu. Nije ni čudo. Iz istog ste šinjela potekli i on i vi. Naravno ne iz Gogoljevog, već iz šinjela onog što mu je milija zarđala kašika od pera i mastila. Vukovo mladunče vam je, očito, i vlastodržački idol i idejni vođa. Površan on, površni i vi. Praznoslovan on, praznoslovni vi. Novokomponovan on, novokomponovani vi. Kaćiper on, kaćiperi vi. Licemer on, licemeri vi.
Za njega znam da je bestidan. Da li bar vi osećate zrno stida ili ste i vi, poput njega, odavno pendžetirali obraze?
Toliko od moje malenkosti, Srbina starog kova, prokaženog i poraženog. U jednini.
Autor je istoričar, književnik i pravnik, bivši gradonačelnik Beograda i ambasador u SAD i Švajcarskoj
