Zoran Vuletić
Koča Popović je krajem 80-ih govorio: „Uz velike napore, od kosovskih Albanaca dadu se napraviti Jugosloveni, ali nema tih napora kojima se od njih mogu napraviti Srbi.“
Koča je ovo rekao kada je video kuda ide srpska politika, vrlo precizno percipirajući njen ishod tj. njen sveukupni politički, moralni i vojni poraz.
Miloševićevim ustavnim ukidanjem autonomije Kosova i Vojvodine preko događanja naroda kroz parole „Oj, Srbijo, iz tri dela ponovo ćeš biti cela“ i „Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“, zlokobno je najavljen krvavi raspad SFRJ.
Pokrenuta je ratna mašinerija koja je 90-ih protutnjala preko Slovenije, Hrvatske, BiH, Kosova i Srbije. Srbija je bila najodgovornija za te ratove bez obzira što je postojala odgovornost i na drugim stranama. Ta krvava politika je ostavila za sobom preko sto hiljada mrtvih i milione etnički proteranih. Raspala se SFRJ, svi su pobegli glavom bez obzira od Srbije. To su danas nezavisne države.
Ove nedelje smo imali u Skupštini Srbije raspravu o Kosovu sa kojim vodimo pregovore duže od dvadeset godina. Sagledajmo činjenice koje svi znaju, a posebno političari koji u današnjoj raspravi traže svoju bednu šansu na daljem rastakanju budućnosti Srbije.
Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj su znali isto ono što je znao i Koča Popović, ne mogu Albanci da postanu Srbi, ali su takođe znali i da ne mogu da budu ni punopravni građani Srbije u kojoj imaju svoje mesto po kriterijumima Šešelja, Dragoša Kalajića i ostalih ideologa velikosrpske politike.
Milošević i Šešelj kreću 1998. aktivno u rat kako bi rešili problem koji su sami napravili ukidanjem kosovske autonomije uz decenijsko ugnjetavanje i maltretiranje Albanaca, sopstvenih građana. Pomislili su da će im međunarodna zajednica dozvoliti da proteraju milion ljudi sa Kosova uz stravične ratne zločine kojim bi zadovoljili svoju potrebu za teritorijama. Tu nema mesta za nesrbe ukoliko nisu pokorni po srednjovekovnim kriterijumima.
Prevideli su sitnicu da smo bili na pragu 21. veka u vremenu u kome ljudska prava i prava pojedinca zauzimaju najviše mesto. Naivno su pomislili da će im međunarodna zajednica dozvoliti realizaciju svojih zamisli kao kompenzaciju za proterane Srbe iz Krajine.
Tragedija krajiških Srba je, nažalost, takođe bila neminovna jer su stradali u velikodržavnoj politici istih, Miloševića i Šešelja. Nakon pet godina ratovanja 1995. godine Krajišnicima je ponuđen od međunarodne zajednice plan Zagreb 4 (Z4) koji su Tuđman i hrvatska vlada sa mukom prihvatili, a srpska strana glatko odbila, počev od Miloševića i Šešelja, do svih krajiških političara.
Propao je plan koji je nudio Srbima u Hrvatskoj državu u državi i koji bi posledično sigurno uticao na rešavanje problema na Kosovu. Malo je verovatno da bi došlo do rata na Kosovu, primenjen bi bio isti princip kao u Hrvatskoj. Time bismo došli i do Kočine mudrosti, političkog iskustva i pameti. Sačuvali bi se životi ljudi, Srbi bi bili svoji na svome u Hrvatskoj, a Albanci u Srbiji.
Verujem da bismo uveliko bili deo Evropske unije (EU). Međutim, epilog je drugačiji, Milošević i Šešelj su nas svesno uveli u rat sa NATO paktom, odbivši sporazum u Rambujeu, o kome danas možemo samo da sanjamo.
Vojno poraženi i poniženi, praktično potpisujemo kapitulaciju juna 1999. godine u Kumanovu. Potpisnici su ispred NATO i KFOR britanski general Majkl Džekson, a ispred Srbije generali policije i vojske Obrad Stevanović i Svetozar Marjanović.
Radi bržeg mira u naslovu nije stajalo da je reč o kapitulaciji već Vojnotehnički sporazum o povlačenju vojske i policije sa Kosova. Dan kasnije odredbe tog sporazuma su ušle u rezoluciju 1244. Srbija je tada izgubila Kosovo, ili tačnije Milošević i Šešelj su izgubili Kosovo!
U najkraćem ovo je geneza gubitka Kosova i činjenice koje su mnogima poznate. Parlamentarna rasprava prethodnih dana nam nažalost osim demagogije, primitivnog ritualnog zaklinjanja na odbranu Kosova i bežanja od suštine nudi i novi nacionalistički konsenzus kojim bismo za dugi niz decenija konzervirali naš odnos sa Kosovom, a time i naše živote.
Predlog je da se konsenzusom usvoji rezolucija kojom bi se zatražilo od Rusije i Kine da ukoliko ikada dođe na Savet bezbednosti zahtev da Kosovo postane članica UN one po našoj zamolnici obavezno ulože veto. Površni posmatrač naših prilka bi sigurno zaključio da se radi o zajedničkom predlogu Šešelja, Aleksandra Vučića, Ivice Dačića, Boška Obradovića.
Međutim, radi se o predlogu koji je predložila opoziciona NS Vuka Jeremića. Predlažu nam uglađeni opozicioni radikali „cementiranje odnosa sa Kosovom“, ne zanima ih istovremeno cementiranje budućnosti naše dece. Time bismo se dodatno deklarisali kao Putinov satelit i to u osvit ruskog istorijskog političkog, moralnog i vojnog poraza u Ukrajini, poraza jednakim našim iz 1999. godine sa Miloševićem.
Vuk Jeremić između ostalog traži svoju šansu na našoj dodatnoj propasti i zato što mu je jasno da je on za Vučićeve birače drugi izbor. Vučić, politička kukavica, znajući da je to tačno, prhvata Jeremićev otrovni predlog i poslaće Putinu i predseniku Kine takav zahtev.
Kakva beda od politike!
Da li smo zaboravili da takvi konsenzusi već postoje? U takvom konsenzusu je usvojen Ustav 2006. godine kao i sve kosovske rezolucije, takođe i poklanjanje energetskog sektora Rusiji 2008. godine.
Danas svi ti „patrioti“ između ostalog pravdaju podršku Rusiji zbog stoprocentne zavisnosti od ruskog gasa/nafte. Podsetiću javnost, te odluke su zajedno izglasli Šešelj iz Haga, Tomislav Nikolić, Vučić, Boris Tadić, Mlađan Dinkić, Vojislav Koštunica, Jeremić…
Treba li nam novi/isti konsenzus?
Nažalost tokom rasprave nije bilo poslaničke grupe koja bi postavila ovo pitanje i koja bi se suprotstavila kancerogenoj osovini Vučić-Jeremić. Deo poslanika koji je dobio podršku građanskog dela Srbije pribegao je jeftinom populizmu u prozivanju Vučića oko Zvonka Veselinovića, ubistva Olivera Ivanovića, kriminala na severu Kosova.
Ovo su teške argumentovane optužbe. Međutim, za Vučića su ovo lagana pitanja. To je samo deo istine o stanju Srbije i odnosa sa Kosovom. Da bismo došli do celovite istine o našim odnosima sa Kosovom Vučić se mora suočiti sa pitanjima o njegovoj politici iz 90-ih i epilozima iste.
Bojim se da taj deo poslanika nije smeo da postavi politiku na taj način jer ni oni baš kao ni Vučić ne žele da daju odgovor na ta pitanja. Pribegli su detinjastom stajanju ispred njega dok govori, pričali o jabukama i jagodama, recitovali pesmice.
Svi znaju punu istinu koja je neumoljiva. Ostaje građanima i glasačima da se zapitaju zašto nema poslaničke grupe u parlamentu koja bi predložila realne predloge na osnovu svega poznatog: Kosovo u UN, deblokada briselskog sporazuma, OBNAVLJANJE i ubrzanje EU integracija.
Na kraju procesa neminovno bi Kosovo bilo i defakto nezavisno. Umesto ovoga pored gubitničke parlamentarne rasprave u kojoj su nam opozicioni poslanici po ko zna koji put opisivali stanje Vučićeve Srbije prisustvovali smo i grotesknoj raspravi u kojoj su Vučić, Jeremić, Tadić u javnosti optuživali jedan drugog za izdaju Kosova i time abolirali Šešelja i Miloševića.
Vučića razumem, brani svoju ratnu politiku i radikalski mit o pobedi, ostali neka se zapitaju šta brane!
Autor je predsednik Građanskog demokratskog foruma
(Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
