Aleksej Kišjuhas
Već petnaest godina uzastopno, bez izuzetka, ovaj sociolog i kolumnista letuje u Istri. Tokom svojih letnjih ferija, boravio je i na Malti i Siciliji, u Portugalu, Francuskoj i Sjedinjenim Američkim Državama, te Grčkoj i Turskoj. Ali, i tada je bar desetak dana proveo na Jadranskom moru u Istri.
Poslednjih nekoliko godina odseda u Grožnjanu, gde se sprijateljio sa mnogim meštanima.
A još kao dete, u SFR Jugoslaviji, sa roditeljima je letovao u Poreču.
U Istri letuju i svi njegovi najbliži prijatelji – venčani kum Momčilo, te Štrbac, Boško i Dulajlo (nekoliko puta smo i letovali zajedno), kao i nebrojene kolege sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Međutim, letovanje u Istri je odjednom postalo zloglasno ili tabu u našem političkom mejnstrimu, i tekućoj mu letnjoj šemi.
IZMEĐU ROVINJA I JASENOVCA: Započelo je alkoholno (ne)oprezno – sa istarskom malvazijom.
Navodni poznavalac vina i predsednik Srbije Aleksandar Vučić je 2021. izjavio da je istarska malvazija „odvratno vino koje niko ne može da pije“ (posle se istarskim vinarima izvinio na Instagramu).
A Kozlovićeva malvazija je 2020. osvojila čak 97 bodova i Platinastu nagradu na Dekanteru (najvećem ocenjivanju vina na svetu).
Pre toga je na sednici stranke kritikovao Zorana Babića zato što letuje na Brionima.
A sad izjavljuje da između Rovinja i Jasenovca – bira Jasenovac, rečima „Mnogo građana Srbije odlazi na more u Rovinj, u Dubrovnik, hvale se, čestitam im. A ja ne želim da idem na more u Hrvatsku, ne želim na more, ne zanima me. Mene zanima Jasenovac“.
Konačno, prateći svog šefa, i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević izjavljuje da „Nikad neće razumeti Srbe koji su danas u Dalmaciji, Istri, ili na ostrvima na odmoru“.
Stotinu mu belih tartufa – u čemu je tačno problem naprednjaka sa Istrom?
Pula je valjala i Rimljanima i Džojsu?
Prvo, ima tu jeftinog populizma.
Mnogim građanima Srbije, godišnji odmor na moru, i kao nešto više od paket-i-paradajz aranžmana u Grčkoj van sezone, nažalost jeste misaona imenica.
I zato je u pitanju dodvoravanje onim najnižim osećanjima zavisti i klasne ogorčenosti kod (sopstvenih) glasača.
Drugo, kontekst za cipelarenje letovanja u Hrvatskoj jeste Oluja.
I popularni sport ili fiskultura nacionalističke ogorčenosti prema susedima.
Da, Oluja je bila akcija etničkog čišćenja, uz goleme zločine prema Srbima iz Hrvatske.
Međutim, postoji upadljiva razlika između pijeteta prema žrtvama, i pumpanja antihrvatskih osećanja, te pretvaranja čitave države u zločinačku.
Jer tada niko ne bi trebao da poseti Nemačku (zbog holokausta), Ameriku ili Španiju (zbog zločina prema američkim starosedeocima), pa i Grčku ili Tursku (zbog etničkih čišćenja i zločina prema Turcima, odnosno Grcima)?
Da li to i građani Hrvatske ne bi trebali da posećuju Srbiju, zbog mnogih Hrvata koji su bili proterani iz Vojvodine?
ZBOG BOLJE PROŠLOSTI: Na ovu letnju temu, u prorežimskom glasilu Alo, pojavio se i odurni tekst o tome da se letovanjem u Hrvatskoj zapravo „igrate i kupate na krvi i grobovima srpskih mučenika“.
Dok isti tekst, usput, veli i da cene u Hrvatskoj „deru kožu s leđa“, da se neko slučajno ne bi usudio i naivno zaleteo na Batrovce.
Međutim, turističkog kupanja u krvi ima i u Srbiji.
Na primer, u prelepom jezeru Perućac na Drini pored Bajine Bašte.
I odakle je 2001. izvađena hladnjača sa telima kosovskih Albanaca, a 2010. su pronađeni ostaci mnogih Bošnjaka iz Višegrada i voza u Štrpcima.
Samo u jezeru Perućac otkriveni su skeletni ostaci 396 ljudi. Alo, Instagram?
I sad, moj gradonačelnik tvrdi da nikad neće razumeti svoje sugrađane ili Srbe koji letuju u Istri.
Hajde da probamo da objasnimo, da narod razume?
Zašto ja već petnaest godina uporno letujem u Istri?
Pa, na primer, u toj Istri odsedam u Grožnjanu i zato što nam vlasnica apartmana, Lara Černac, svako jutro donese korpu svežeg voća i povrća iz svoje bašte.
Ili, zato što tu mesec dana traju fantastični džez festival i letnja škola džeza, te borave mladi muzičari iz celog sveta koji svako veče organizuju besplatni koncert.
I jer tamo živi moj drug Goran Božičević, mirovni aktivista koji ceo život radi na izgradnji pomirenja između ratnih veterana Srba, Hrvata i Bošnjaka.
Pa se sretnemo, šetamo i razgovaramo među brojnim grožnjanskim mačkama i umetnicima.
U tom Grožnjanu, na radnom odmoru od jedno 25 dana, i za kamenim stolovima u mediteranskom hladu (ili „kod Italijana“ u baru Vero), moja (buduća) supruga i ja, smo i pisali svoje doktorate.
A nakon odbrane istih, mi smo se vozili automobilom u Pariz – preko Istre!
I gde smo zatim ostali nekoliko dana.
Letujem u Istri i zato što tada posetimo naše prijatelje Gorana, Nenada i Vesnu, odnosno njihove roditelje Darka i Miru Pavlić u Barbanu.
Pa na verandi pijemo njihovo domaće vino, i ručamo domaće pljukance sa divljim šparogama koje su ubrali u blizini.
Treba li još razloga?
Letujem u Istri i zbog muškata momjanskog u Rigo baru u Novigradu, odnosno izvrsnog zanatskog piva (Bura) u Beer gardenu u Poreču.
Pa nas već (pre)poznaju konobari, i vlasnici konoba i kafana.
Zbog bifteka u San Servolu u Bujama, hobotnice ispod peke u Rovinju, pršuta u konobi u Završju, odnosno palačinki sa tartufima u Motovunu, pre filmova i/ili koncerata na sjajnom i kultnom festivalu.
U Istri su gastronomski uživali i Entoni Bordejn i Gordon Remzi, pa treba li zaista da izmišljamo toplu (ili slanu) vodu?
Najzad, letujem u Istri i zbog Jugoslavije.
U većini istarskih gradova, glavna ulica je još uvek ona – Josipa Broza Tita.
Na istarskim benzinskim pumpama, Istrijani prilaze kad ugledaju novosadske tablice, raspituju se za Vojvodinu, kao i zdravlje i blagostanje.
I žao im je što se zajednička zemlja raspala, i što je sve ispalo ovako nakaradno.
S tim u vezi, Vojvođani masovno letuju u Istri i zato što je doživljavaju kao svoju bolju, tolerantnu i multikulturnu prošlost.
BELI BUBREZI UMESTO TARTUFA: Dakle, letujem u Istri i zbog borove šume na Plavoj laguni u Poreču.
Zbog četinara umesto palmi, i maslinovog ulja umesto roštiljskog dima.
I zbog kulture slobode tela na ogromnim i sjajnim nudističkim kampovima Koversada (kod Vrsara), odnosno Valalta (kod Rovinja).
Pa i zato što „na stanici u Puli“ danas postoji klupa kao spomen-obeležje Novosađaninu Đorđu Balaševiću.
A pogledajmo samo kako je Balašević bio dočekan na koncertima u Puli (ili čak Osijeku)?
Ima na Jutjubu.
Kako da se čovek onda ne oseti kao kod svoje kuće?
Dakle, letujem u Istri zato što se u Istri osećam i dobro i dobrodošlo, kao i stotine hiljada mojih sugrađana i sunarodnika.
Ponekad jeste toliko jednostavno. A to je ono što lukavstvo nacionalističkog uma nastoji da pokvari, i da nam uvali bele bubrege umesto tartufa.
I zato, mnogo važnije pitanje nije zašto ja letujem u Istri, već – zašto naprednjaci ne žele da letujemo u Istri?
U Istru na more obično odlazi onaj deo našeg društva koji Hrvatsku ne doživljava kao neprijateljsku, već kao blisku.
A takvi su već subverzivni i politički opasni za vladajući svetonazor.
U svom antihrvatskom ispadu, gradonačelnik Novog Sada je tvrdio da na letovanju u Hrvatskoj valja uzeti bocu kiseonika, gnjurati, i praviti se da se proslava Oluje ne dešava, odnosno „da su oko vas baš pristojni ljudi“.
Ovaj sociolog i kolumnista niti gnjura, niti žmuri na ratne zločine.
Međutim, oko njega u Istri naprosto jesu – pristojni ljudi. I samo neke od njih je spomenuo u ovim Fusnotama.
U tome je kvaka, i velika istina koju naprednjaci pokušavaju da zabašure i sakriju od građana koji žele da osole svoje zadnjice na moru.
A to je prosta činjenica da Hrvati nisu zli i naopaki ljudi.
Ali, možda to srpski nacionalisti zaista nikad neće razumeti?
Da nisu svi Hrvati zločinci i ustaše, i da ne razmišljaju samo o tome kako da naude Srbiji i Srbima?
Da u Hrvatskoj ne žive rogati krvnici kojima onda valja plašiti narod, da bi se istim uspešnije vladalo?
I da nije samo Srbija, već i Hrvatska, jedna prelepa zemlja sa prebogatom istorijom?
Da i u Hrvatskoj ima odličnih (auto)puteva, ljubaznosti i pažnje, te izvrsne hrane, pića, mora i odmora?
I da još govorimo istim jezikom?
U svom povratku na radikalska podešavanja, ovo su činjenice koje Vučić, Vučićević i ostali nastoje da previdimo, zaboravimo ili ne ukapiramo.
Kad građanima Srbije spočitavaju letovanje u Istri, naprednjaci poručuju da ne žele pomirenje, već jedino sukob, ozlojeđenost i trajno nezadovoljstvo.
Da ne žele da se ljudi sretnu, popiju i pojedu, razgovaraju na Našem jeziku, ili da uvide da postoji jedan divni i srećni svet i iza poslednje tarabe u njihovom selu.
I zaista, u letu u Istri se ne radi samo o geografskoj blizini, opijajućem mirisu četinara na plaži, ili čarobnoj gastronomiji svetskog ranga.
I samo zato Istra toliko žulja i tišti naš režim.
Jer, lično je političko, a odmor je otpor.
Leto u Istri ume da probuši ideološki balon koji se ovde izdašno pumpa, odnosno sruši čitavu kulturnu hegemoniju nacionalizma.
Spočitavanjem letovanja u Istri, građanima Srbije se poručuje i da ne treba da uživaju i odmore.
Da valja jedino rmbačiti za državu ili stranog investitora, a u slobodno vreme brojati žrtve, te ispravljati istorijske nepravde u jednoj krajnje mučnoj egzistenciji.
I da je zajednička država bila greška, dok su prijateljstvo, ljubav, sreća i blagostanje neostvarivi i zaboravljeni.
Ali, „Ma šta mi uradili, ma šta mi govorili, ja sjećam se“, rekli bi istarski pankeri KUD Idijoti.
Pa onda, i sledeće godine u Istri, ili dogodine u Grožnjanu!
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
