Dario Rosi
Sve se češće, bežeći od zla vremena, sakrivam u sećanje. Na prošle dane, prošle ljude, pa i prošlu zemlju. Nije to nostalgija ni žal za mlados’, već mrva tuge što je izgubljeno nešto veliko. Obojeno različitošću pa je to veliko nužno bilo i široko, u pogledima, stavovima i shvatanjima. Pa se vremenom stekne i dubina.
Pobegnem tako iz danas, pustog polja u kome se narod silom sabija u istost. Nije to bio neki drugi narod već ovaj isti: sa hromozomskom aberacijom upisanom za turskog vakta, sa fenotipizacijom iz mita umesto stvarnosti, sa divljim instinktima, podsvešću bez psihičke energije i nadsvešću bez umeća intuitivnog sagledavanja. Koji je bio iznenađujuće funkcionalan. Zato što su njegove smetnje u razvoju ili posebne potrebe ili kako god se to korektno danas zove, bile tretirane. Lečene sistemskom brigom i spektrom „terapija“ – obrazovanjem, pravom na dostojanstven rad, besplatnim zdravstvom, bezbednim okruženjem, kulturom ukorak sa svetom, ako ne i avangardnom, medijima koji promovišu vrednosti i u kojima je kiša kiša, a ne biblijski potop i vrućina vrućina, a ne pakao. Rabile su se neke danas zaboravljene reči: mudrost, empatija, moral, solidarnost, estetika, ljudskost, dobrota, lepota duha, snaga uma…
Znalo se i tada da (nijedan) Narod nije savršen, ali se svaka devijacija držala pod kontrolom vaspitanjem, zakonom i snažnim institucijama. I onda mi tako dođe neki mudroser i kaže kako ja eto nisam svestan da je pao berlinski zid. (Jedna od idiotskih retoričkih poštapalica iz špila – pametnom dosta).
Ako sam iznimno dobre volje, pa umesto aperkata izaberem dijalog, sledi tirada kako su za sve krive one stare komunjare za čijega se ništa nije smelo. Obično se namah otkrije kako sagovornik ništa nije smeo ne zato što mu je to nešto bilo branjeno, već zato što je bio (i ostao) jajara, shodno sopstvenom habitusu.
Takvim budalama je na isteku ’80-ih ekipa ocvalih dedinjskih srbomarksista, uz pomoć „disidenata“ iz Francuske 7, uz saslužje Službe poručila da pada berlinski zid i da su od sada bogomdani, redom i random.
I ponudila turbo slobodu, turbo naciju i turbo sveee. Pa su budale osokoljene sa „ako ne umemo da radimo umemo da se bijemo, plus vas niko ne sme da bije“ dobile slobodu izbora između komuniste Slobe, komuniste evročetnika Vuka i komuniste rusočetnika (jer je već opelješio usa dijasporu) Voje. I te i takve izbore nastavili da čine 33 naredne godine. Zbog čega smo danas u zemlji okupiranoj od Prostote bez reda, Površnosti bez znanja i Dela bez morala.
Što se sve isto moglo desiti i komšijama Mađarima, Rumunima, Bugarima i Hrvatima sličnim, što reče onaj sa Gvozda „ista je to balega koju je kotač historije presjekao popola“. Ali su oni, svesni svoje ometenosti, zaiskali pomoć. I dobili NATO i EU kao personalne asistente, koji im 24/7 pomažu u redovnim aktivnostima budno pazeći da ne dođe do regresije.
Dotle mi negiramo dijagnozu i odbijamo pomoć, slaveći inat. A onome ko ne želi da svoju ometenost rešava uz asistenciju i kroz inkluziju, ostaje institucionalizacija. Budućnost zaključana u maloj sanitarnoj krajini prepuštenoj kineskoj tehnologiji, rio tinto iskopavanjima i migrantima koji ne mogu dalje. I „srpskom svetu“ jedinom mestu na kugli zemaljskoj u kome Aleksandar Vulin može biti na slobodi.
