петак, новембар 22, 2024

Evropski istok – „Tragična nezrelost“ ili strah od rusifikacije

Slične objave

Podeli

Piše:  Zlatoje Martinov

Evropski Istok – a pod njim  podrazumevamo s jedne strane bivše socijalističke zemlje sovjetske sfere uticaja, a sa druge zemlje nastale raspadom SSSR-a  –  ostvario je padom Berlinskog zida svoju punu nezavisnost. Iz sistema staljinsko-brežnjevljevskog autoritarnog, rigidnog i dogmatizovanog shvatanja socijalizma, sistema koji  je u duhu Brežnjevljeve doktrine o „ograničenom suverenitetu“ onemogućavao tim zemljama bilo kakav slobodan izbor u donošenju ne samo međunarodnih odluka već i onih koje su se ticale unutrašnjih odnosa, te zemlje su sa velikim entuzijazmom odlučile da pođu putem demokratizacije svojih društva, ostvarenja – decenijama prislino gušenih – ljudskih sloboda (sloboda govora, političkog okupljanja, medija)  i prava ( pravo na štrajk, političke demonstracije protiv odluka vlade i sl.).

Veći deo tih država već je pristupio Evropskoj uniji (EU) kao velikom političkom, ekonomskom i nadasve mirovnom projektu koji je umnogome zaustavio istorijske animozitete i stare antagonizme među državama članicama. Bez Evropske unije odavno bi nanovo ratovali Nemačka sa Francuskom, Francuska sa Engleskom, Engleska sa Nemačkom, Mađarska sa Rumunijom (zbog Erdelja npr.) itd. itd.

Isto tako, istorijski realno zasnovan strah od Rusije čije su interesne sfere vekovima bile, a i danas su Baltik (Poljska, Litvanija, Letonija, Estonija) i  Balkan  pre svega zbog crnomorskih zemalja (Rumunija, Bugarska, a danas i Moldavija, odnosno crnomorskih moreuza Bosfora i Daradanela) nagonio je sve te zemlje da se što pre nađu u orbiti zapadnoevropskih demokratija kako pod njihovim odbrambenim štitom (NATO) tako i u političkoj i ekonomskoj zajednici (EU).

Osim evropskih država koje su činile nekadašnji SSSR (Gruzija, Moldavija, Ukrajina, Belorusija) sve države nekadašnjeg socijalističkog istočnoevropskog bloka su postale članice NATO i Evropske unije. Bugarska i Rumunija čak i kad nisu ispunjavale baš sve uslove za prijem, ali je tu prevagnula politička procena da je važno odvratiti Rusiju koja se upravo tih godina ponovo uzdizala iz pepela velike krize devedesetih, doduše ne naročito ekonomski već isključivo vojno i politički, pokušavajući da povrati svoj status sile koja se pita o evropskim i svetskim poslovima. Odbijajući, međutim, da demokratizuje kako svoj politički sistem tako i čitavo društvo, da obezbedi političke slobode i najšira ljudska prava, Putinova Rusija je nastavljala autokratskim putem kako ruskih careva tako i komunističkih vođa iz vremena SSSR-a. I tako postepeno gubila podršku Zapada.

Silina ruskog naoružavanja i nanovo rođene imperijalne ambicije V. V. Putina koje su kulminirale agresijom na Gruziju 2008, alarmirala je svet o potencijalnoj opasnosti koja preti Istoku Evrope koji  je ekonomista i analitičar Nebojša Katić nedavno u „Politici“ neopravdano i neutemeljeno nazvao „nezrelim“ i „infantilnim“! On nije video ili nije hteo da vidi činjenice, a one kažu: Ruski anšlus Krima iz 2014. godine je prva aneksija od Hitlerove aneksije Austrije marta 1938. godine i Staljinove aneksije Litvanije, Estonije i Letonije 1940. godine. Posle njih, u Evropi, sve do Putina, NIKO nije anektirao tuđu teritoriju! Okupirao jeste, ali prisajedinio je sa svojom –  nije niko! Pri tome je sasvim nebitan izgovor o „nepoštovanju prava ruske nacionalne manjine“. Takvi izgovori su oduvek korišćeni. Treba samo videti kako je hitlerovska štampa pisala o „kršenju prava nemačke zajednice“ u poljskom Dancigu!  I Hitler je išao  rat! (Priključio mu se i Staljin pa su zajednički podelili Poljsku).

Putinov „rukopis“ u Ukrajini (foto_ BBC)

Ali ako se stvarno želi poboljšanje odnosa neke zemlje prema nacionalnoj manjini druge države, onda se ide na razgovore i pregovore,  a ne u rat.

Potom dolazi famozni 24. februar 2022. i agresija na jednu nezavisnu državu, članicu Ujedinjenih nacija. Uz nju sledi velikoruska retorika samog Putina koji u opravdavanju rata (ili kako ga je eufemistički nazvao  „specijalna vojna operacija“) jasno stavlja do znanja da ne priznaje Ukrajinu kao državu ni ukrajinski narod i njegov jezik. Stvari dakle postaju kristalno jasne!

Moldavija i  Gruzija su u strahu od sopstvenog nestanka pod pretnjama koje dolaze iz Moskve o teritorijalnoj obnovi ne više  SSSR-a već carske Rusije (a ona je, ne zaboravimo, obuhvatala i Poljsku i Finsku). Stoga su zatražile da pristupe Evropskoj uniji.

Finska na severu, pamteći Staljinovu agresiju od 30. novembra 1939. godine i tromesečni krvavi rat i otimanje istočne Karelije, kao i današnje ruske implicitne pretnje, odlučila je da pristupi NATO savezu iako je decenijama imala status neutralne države. Strah i to opravdan, ušao je i među tri baltičke države iako članice NATO saveza, jer je Staljinova aneksija te tri državice iz avgusta 1940. godine (uz sporazum sa Hitlerom) još uvek živa u istorijskom pamćenju naroda tih država.

Kako se odupreti mogućoj ruskoj teritorijalnoj ekspanziji?

Sve te države vide samo jedan put: baciti se u okrilje zapadnih demokratija koje uz sve mane, unutrašnje krize, ponekad i sa licemernim odnosom prema slabijima, i dalje, ipak, služe kao svetionici slobode. (Uostalom da nije tako zar bi toliki migranti iz Afrike i Azije u buljucima hrlili na Zapad? A ne u Rusiju ili Kinu!)

Zar se opravdan strah pomenutih država na „Istoku Evrope“ može nazvati „nezrelošću“ pa još „tragičnom“ kako to čini pomenuti analitičar?

On čak u svom tekstu čini i jednu moralno apsolutno neprihvatljivu stvar: Kritički  govoreći o odnosu EU prema Ukrajini, ponavljajući tuđa ponavljanja o tome kako se „EU trudi da se rat u Ukrajini produži i da Ukrajinci nastave da ginu“ – zaboravlja da postavi sebi pitanje: šta je alternativa? Da se pristane na okupaciju, e da se ne bi ginulo? To su nedićevske floskule. Naime, kvisling Milan Nedić je osuđivao partizanski pokret otpora uz obrazloženje da su „komunisti spremni da se biju do poslednjeg Srbina“. Da smo mi Srbi i svi naši jugoslovenski narodi  pristali na takav kukavički odnos prema okupatoru, kao i docnije 1948. prema pretnjama  „svemoćnog“ Staljina –  nikad ne bismo izvojevali slobodu.

I na kraju, kada sve gore rečeno imamo u vidu, kako prazno, šuplje i naposletku nemoralno (a sa stanovišta političke analitike i naivno!) zvuče sledeće reči pomenutog analitičara: „Ima nečeg tragičnog infantilnog u istočnoevropskom doživljaju sebe svog mesta u Evropi. Istok Evrope, njegov najveći deo, odbija da odraste (sic!) i da se emancipuje (sic!!!)  tražeći staratelja na koga će preneti odgovornost za sopstveni život i sudbinu sopstvene nacije.“

Tragičnog ima samo u agresiji Rusije na Ukrajinu i budućim potencijalnim (iz Moskve više puta najavljenim) agresijama na okolne države; infantilnog, pak, ima u shvatanjima da treba podleći pritiscima, ucenama, pa i priznati vojnu okupaciju sopstvene zemlje jer, eto, ne treba ginuti, „ne može šut s rogatim“, ne može se drugačije kad je Rusija nuklearna sila, pokori se i ćuti!

U sadašnjoj konstelaciji geopolitičkih snaga i odnosa kada je Rusija definitvno ogolila svoje namere, niko na „nezrelom Istoku Evrope“ (Nebojša Katić) ne može biti miran i spokojan; nijedna od tih država ne može – kako pomenuti analitičar naivno misli – „da spoljne i unutrašnje odnose urede same“.

Pa eto, Ukrajina je htela da ih uredi – spoljne da pristupi NATO savezu, unutrašnje da postane višestranačka demokratija. I videlo se kako je prošla.

Zato Gruzija i Moldavija teže Evropskoj uniji. Da ne ostanu same. Same nemaju budućnost!

Autor je novinar, analitičar i publicista

(Tekst je prvobitno bio namenjen politikinoj rubrici Pogledi. Namera autora nije da polemiše sa pomenutim N.K.)