Pravdanje jednog masovnog zločina drugim masovnim zločinom posljednje je utočište nacionalističkih nitkova, piše autor.
Dinko Gruhonjić
Najbrži put od Novog Sada ka Prijedoru, gde sam trebao da učestvujem na tribini, vodi autoputem (nekada se zvao Bratstva i jedinstva) preko graničnog prelaza Jasenovac (sa hrvatske strane), odnosno Donja Gradina (sa strane Bosne i Hercegovine). Usput se vidi i monumentalni spomenik “Kameni cvet”, čuvenoga Bogdana Bogdanovića. Spomenik je podignut u znak sećanja na sve žrtve najozloglašenijeg ustaškog koncentracionog logora Jasenovac.
Istoga dana kada sam se zaputio ka Prijedoru, neoustaše su potpuno uništile Partizansko groblje u Mostaru, koje je takođe kulturni spomenik čiji je autor – Bogdan Bogdanović. To je jedan od najmonumentalnijih antifašističkih spomenika na Balkanu. Kako se zovu oni koji uništavaju antifašističke spomenike? Fašisti.
Kompleks koncentracionog logora Jasenovac, ukoliko niste znali, podignut je na ušću Une u Savu. Una je jedna od najlepših jugoslovenskih reka, u oštroj konkurenciji. Sava je najduža jugoslovenska reka koja je celim svojim tokom proticala kroz državu koju su fašisti silovali, zaklali i unakazili. Fašisti su, siguran sam, namerno podigli logor baš na tom mestu. Ne samo zbog toga da bi tela logoraša mogli bacati u reku, već i da se na najužasniji način narugaju lepoti života. Teško je i zamisliti o čemu su mogli misliti logoraši, koji su – čekajući na egzekuciju – možda povremeno mogli pogledati i ka ušću Une (Jedine), u veliku Savu.
Sa preke strane reke, kada se uđe u Bosnu i Hercegovinu, nalazi se još jedan spomen-kompleks posvećen žrtvama Jasenovca, Donja Gradina. Tamo se Dodik i Vučić – uz blagoslov popova Crkve Srbije – intenzivno bave proizvodnjom istorijskog revizionizma. I po cenu devalviranja žrtava ustaškog terora. Oni od toga žive i vladaju.
Put dalje vodi kroz Kozarsku Dubicu, to jest Bosansku Dubicu. U manjem bh. entitetu, Republici Srpskoj, temeljito se trude da zatru svako spominjanje Bosne. U komšiluku je i Novi Grad, to jest Bosanski Novi. Takvih primera ima po celoj Bosni i Hercegovini, koliko hoćete. Namera je, dakle, od samog početka rata bila jasna: ubiti Bosnu, po svaku cenu.
Uprkos upornosti, od Tomašice ni traga
U Prijedor stižem sat i po pre početka tribine. Ne osećam se dobro u Prijedoru i ne šeta mi se po tom gradu koji je nekada imao lokalpatriotski šmek, a koji je devedesetih ogrezao u ratnim zločinima. Odlučujem da napravim eksperiment i da sam, uz pomoć GPS-a, potražim najveću masovnu grobnicu na Balkanu, Tomašicu, na nekih 15-20 kilometara od Prijedora. Računam, toliko je poznata da i Google mora znati za nju. Vozim magistralom pa skrećem na makadamski put koji me vodi u šumu. Auto se probija po bosanskim bregovima, otpada mi ratkapna, prolazim pored seoske crkve, dalje u šumu i na još uži makadam… Uprkos upornosti, od Tomašice ni traga.
“A, pa ne možeš sam naći Tomašicu”, čude se preživeli logoraši kada smo se susreli u Prijedoru pre tribine. “To te neko od nas mora odvesti, mada ne garantujemo da ćemo i mi uspjeti stići do nje, jer često raskopaju put, samo da se ne bi moglo do Tomašice”.
Na području Prijedora organizovano je ubijeno više od 3.000 Bošnjaka i Hrvata, a među njima i 102 dece. Tela ubijenih su pronađena na više od 60 lokacija, a Tomašica je najveća masovna grobnica od svih. Pored nje, među većima su i Korićanske stijene i Jakarina kosa. Iz Tomašice, koja ničim, dakle, nije obeležena, ekshumirano je više od 400 posmrtnih ostataka. Pred Sudom BiH, za zločine nad bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom Prijedora osuđena je 21 osoba na više od 360 godina zatvora. Haški tribunal osudio je 18 osoba na 276 godina zatvora. Za posmrtnim ostacima oko 500 ljudi se još uvek traga. Kroz logore – od kojih su najpoznatiji Omarska, Keraterm i Trnopolje – prošlo je oko 30.000 prijedorskih nesrba.
Svakog 31. maja u Prijedoru se obeležava Dan bijelih traka, u znak sećanja na žrtve. Toga dana, 1992. godine, srpske vlasti u Prijedoru izdale su putem lokalnog radija naređenje nesrbima da obeležе svoje kuće belim zastavama ili čaršavima. U slučaju da izlaze iz kuće, bili su u obavezi da na ruke stave bele trake.
Na kraju mirne šetnje, učesnici na glavnom trgu svake godine u krug polože ruže sa imenima 102 ubijene prijedorske dece. Kada se oni raziđu, komunalne službe brže-bolje pometu cveće i bace ga u kontejnere. Ove godine, učesnici šetnje su ih nadmudrili: nakon šetnje su pokupili cveće i bacili ga u reku Sanu. Kažu da je Bogdan Bogdanović odabrao kameni cvet kao obeležje za Jasenovac jer je mislio da niko nije u stanju da zgazi cvet.
Sami sebe kvalifikuju kao neoustaše
“A da li postoje materijalni dokazi da ste vi nosili bijele trake u Prijedoru”, postavlja na tribini pitanje muškarac s bradom, u tridesetim godinama života. Veli da je istoričar. Pitanje je upućeno preživelim logorašima Edinu Ramuliću i Nusreti Sivac.
Pitanje upućuje, objašnjavaju mi, osoba iz nekakvog pokreta “Samopoštovanje”. To je pokret koji neprestano laže o tome da je užas Prijedora iz devedesetih godina 20. veka zapravo deo “antisrpske propagande”. U malobrojnoj publici bilo je valjda ukupno pet tih “samopoštovalaca”. Među njima su, objašnjavaju mi meštani, i oni koji su pokušali opstruirati obeležavanje Dana bijelih traka ove godine, tako što su najavili da će organizovati proslavu rođendana Viktora Orbana i Željka “Pink” Mitrovića. Kada lažu i falsifikuju činjenice o zločinima koji su počinjeni u Prijedoru, oni se pozivaju na srpske žrtve iz Potkozarja, u vreme ustaške NDH i logora Jasenovac. Pravdanje jednog masovnog zločina drugim masovnim zločinom poslednje je utočište nacionalističkih nitkova. Na taj način oni – suštinski – sami sebe kvalifikuju kao neoustaše.
Na izlasku iz prostorije u kojoj je održana tribina posvećena ulozi medija u ratu i poraću, a gde smo govorili Drago Hedl, Gordana Katana, Edin Ramulić i ja, obraćam pažnju na izložbu dečjih radova. Na jednom radu malom rukom nacrtan je spomenik na Mrakovici, na Kozari. Na crtežu je krupnim ćiriličnim slovima preko spomenika antifašistima dete napisalo “Република Српска”.
Ko su ti koji su mali, neiskvareni dečji mozak zarazili takvom propagandom, da od malih nogu mora da veruje u to da Mrakovica i Republika Srpska imaju bilo kakve veze jedno s drugim? Taj spomenik na jednom od kozarskih vrhova delo je arhitekte Dušana Džamonje, a na njegovoj izgradnji radilo je 3.000 ljudi. Ime monumenta je “Spomenik Revoluciji na Kozari”. Podignut je u znak sećanja na pobijene partizane i desetine hiljada civila, koji su mahom bili poslani na stratišta u komplekse ustaških logora, među njima najviše u Jasenovac. Svi oni su pobijeni u ofanzivi Nemaca, ustaša i četnika. U ofanzivi je učestvovalo više od 40.000 vojnika, sa ciljem da unište oko 4.000 partizana. Da ponovimo: Nemci, ustaše i četnici protiv jugoslovenskih partizana. Fašisti protiv antifašista.
Sveprisutno propagandno nasilje
Četnici su se od 1992. do 1995. iživljavali nad civilnim nesrpskim stanovništvom Prijedora, tobož u znak odmazde za tragediju Kozare. A za tragediju Kozare, i 1942. i 1992, odgovorni su upravo oni i njihova ideološka sabraća, koja su zastupala – i zastupaju – nacističku ideologiju krvi i tla.
Onaj iz publike koji je postavljao pitanja o “materijalnim dokazima” za bele trake je – po sopstvenom priznanju – imao pet godina kada je rat počeo. Verovatno je otprilike toliko godina imalo i dete koje je nacrtalo spomenik na Mrakovici i napisalo preko njega “Република Српска”.
Kažu mi Prijedorčani da je propagandno nasilje nad dečjim glavicama sveprisutno – od škole, preko ulice, do kuće. Kažu mi da deca nikada ne idu u glavni grad Bosne i Hercegovine, Sarajevo. Kažu mi i da se kreću po “sigurnom” terenu na kojem žive Srbi. Kažu mi da su to “nove” generacije koje odrastaju na stratištima i masovnim grobnicama.
Za razliku od njihovih roditelja i praroditelja, oni se ne moraju ni praviti da ne znaju šta je u njihovo ime počinjeno u Prijedoru, u celoj Bosanskoj Krajini, nad “inovernim” ljudima. Oni su, valja se plašiti, ni krivi ni dužni – spremni za novi rat.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
